Sada daleke 81-ve godine, Gruja i ja, dva dečaka u ranom pubertetu, ubijajući dosadu letnjeg raspusta, rešili smo da odemo u bioskop „Slaviju“ i odgledamo „film za odrasle“. Za ove mladje, koji se ne sećaju, na mestu današnjeg parkinga na „Slaviji“, gde udarnici „Parking servisa“ danonoćno „paucima“ dovoze nepropisno parkirane automobile, nalazio se bioskop koji je nosio naziv trga na kome je sazidan. Na moju i sreću mojih vršnjaka ovaj bioskop je prikazivao „one“ filmove. Pa dobro, šta sad... Lako je današnjim dečacima u ranom pubertetu. Uzmu lepo telefon, na internet i eto ti. A nama je ovaj (i još po neki bioskop) bio hram kulture.

 

Pre nekoliko godina, smaram se, čekajući na neko sudjenje. Stiže poruka od mog kuma Igora koji je u tom momentu bio na privremenom radu u Irskoj. Tekst recimo glasi: „Kume nisam imao pojma da si kao klinac bio huligan i skidao državne zastave na Kališu“. Trebalo mi je dvadesetak sekundi da ukapiram odakle mu to saznanje. Jer kum Igor ne radi za policiju, a sve i da radi, toga nema o mom dosijeu. Ali i Janca je u to vreme bio u Irskoj, te je moj odgovor uz obavezni smajli glasio „drago mi je da se posećujete sa Jancom u dalekom svetu“. Bolje nek se druže izmedju sebe mislim se, znajući da su ti ostrvljani, pih bre... Odavno sam naučio onu krilaticu „Irac Irca u guzicu firca“, sad nemam pojma dal je stvarno tako, ali nek se moji drugovi drže na okupu...

 

Ne sumnjam u izjave predsednika, te sam zato od sinoć mnogo zabrinut. Iznad četvrtog sprata, seks baš slabo, kaže on. Mora da je tako... Vidi on je najpametniji, najlepši, najvredniji, što bi reko Aca Regina „ti si mi bio u svemu naj naj naj...“, ili „svi mi drugi svoju tamu nude, a iz njega sija večni sjaj“.

Otvara se sad mnogo pitanja. Uvek sam se zalagao za socijalnu pravdu, a važan segment socijalne pravde je seksualna pravda. Zbog toga sam se obradovao onome da „ne jebe lep nego uporan“. Ne zato što ja nisam nikad bio lep, već zato što je lepota svojstvo sa kojim se čovek rodi, bez posebnih zasluga za to. Upornost je već nešto drugo. To već zavisi od svakog pojedinca, dakle ako si uporan uspećeš, ako se ne trudiš, ništa od uspeha. E, ali ova predsednikova tvrdnja od juče, poništava ovu krilaticu. Izgleda da ne jebe ni lep ni uporan, nego komšija sa četvrtog i ostalih nižih spratova.

 

Pre neki dan pojavila se objava u kojoj neka od “starleta” objašnjava kako ona nema nikakvu školu, ali eto uspela je u životu, za razliku od intelektualaca koji rade za neku sitnu lovu. Nisam citirao, nisam ni zapamtio ime te uvažene “starlete”. Ali to bi bila suština njene genijalne izjave. Prokomentarisao sam samo, da je sve stvar shvatanja uspeha i okrenuo glavu. Nakon toga, dva dana sam ignorisao ovu objavu koja se stalno vraćala, jer je to šerovalo više ljudi.

prica o pokojnom teci

Vrelo julsko veče, sada već daleke 2006-te. Slučajno menjajući kanale „natrčim“ na izveštaj sa nekog koncerta klasične muzike na „Kolarcu“ u trećem dnevniku. Kaže lik za nekog pijanistu „njegova muzika je prepuna instančane senzibilnosti“. Šta reče čovek jebote?

 

Manje od jednog kilometra deli kuću iz koje potičem, u kojoj je 1939-te rodjen moj sada na žalost pokojni otac od izvora Moravice. Bez obzira na činjenicu što sam rodjen u „krugu dvojke“, čitav letnji raspust provodio sam u podnožju Device u selu Vrelo, dvanaest kilometara udaljenog od Sokobanje. Kad danas razmislim o tome, ova činjenica je verovatno od presudnog značaja za moj kasniji razvoj. Važno je shvatiti da je Srbija nešto mnogo drugačije od samog centra Beograda. U svakom smislu.

Pre tačno osam godina, isto je bio septembar, kao i većina naših mučenih sunarodnika, kupili smo stan na kredit. Renoviranje do golih zidova. Jednog dana uzmem Brankin auto, ne mogu da se setim zašto sam baš tog dana vozio njen auto i odem u obližnju farbaru, po nalogu mnogobrojnih majstora koji su vršljali po našem stanu. Ulazim veseo, jer još me pokojni otac učio da se radujem i kad kupim čarape, a kamoli stan... Zezam se sa likom u farbari, koji će kasnije postati moj drug Neša, izvalim nekoliko fazona na temu majstora, platim i u momentu kad sam se spremao da krenem, Neša kaže, majstore, znaš da nam u radnju nikad nije ušao tako pizitivan tip. Ok, Nešo kažem, nemaš ekskluzivno pravo da misliš da sam ja genijalac, to već misli mnogo ljudi, nastavljam da se zezam odlazeći. Sedam. da podsetim, u Brankinu Ibicu i u momentu kad sam se spremao da krenem, u mene udara auto, ogrebe moja vrata, krilo i razbije retrovozor. Nešin kolega iz farbare... izlazi iz kola i nešto pogubljeno mumla. Neša istrčava i kuka, jao jebote gde baš tebi da to uradimo, pa ti si super lik...

 

Juče se navršilo tačno 77 godina od najmračnijeg, najsramnijeg i najtužnijeg dana u XX-tom veku. Da se prisetimo, 21. oktobar 1941. je dan kad je nemačka vojska streljala oko 3.000 stanovnika Kragujevca i okolnih sela, medju kojima je bilo 300 djaka kragujevačke gimnazije, a petnaestoro dece je bilo uzrasta od osam od petnaest godina.

Učili su nas o tome u školi, za vladavine, kako ga neki zovu „austrougarskog kaplara“, a za mene druga Tita. Posećivali smo više puta u osnovnoj pa i srednjoj školi „Šumarice“. Učili napamet, po mom skromnom mišljenju, pored Bojićeve „Plave grobnice“, najtužniju pesmu srpske poezije, Desankinu „Krvavu bajku“. Gledali filmove, čitali puno o tome, slušali retke preživele...

 

Dodje mi negde pred zoru noćas u san moj pokojni pradeda Radomir. Ljut, vidim i osećam. Mene sramota. Znam i zašto. Nesmem ništa da mu kažem, on me gleda i ćuti. Kaže, lepo nastavljaš tradiciju nesrećo. Posramljeno, mucam i pravdam se, znaš deda ja tu ne mogu ništa. Ne balavi, kao onaj vaš glavni kako li ga zovete...ne možeš nesrećo je li? Ništa vi ne možete... Gde si bio ovih dana? U vikendici deda, kažem mu, sa porodicom, pokušavam da budem domaćin, pravdam se...