Juče se navršilo tačno 77 godina od najmračnijeg, najsramnijeg i najtužnijeg dana u XX-tom veku. Da se prisetimo, 21. oktobar 1941. je dan kad je nemačka vojska streljala oko 3.000 stanovnika Kragujevca i okolnih sela, medju kojima je bilo 300 djaka kragujevačke gimnazije, a petnaestoro dece je bilo uzrasta od osam od petnaest godina.

Učili su nas o tome u školi, za vladavine, kako ga neki zovu „austrougarskog kaplara“, a za mene druga Tita. Posećivali smo više puta u osnovnoj pa i srednjoj školi „Šumarice“. Učili napamet, po mom skromnom mišljenju, pored Bojićeve „Plave grobnice“, najtužniju pesmu srpske poezije, Desankinu „Krvavu bajku“. Gledali filmove, čitali puno o tome, slušali retke preživele...

Često sam kasnije slušao mnoge, kako je u to vreme Srbija bila zapostavljena, te kako je u velikoj Jugoslaviji bila oštećena na uštrb drugih a posebno zapadnih republika. Ne želim sada o tome.

Kako god bilo, ovaj strašni datum nikada nije prošao toliko nezapaženo, a usudiću se reći i neukusno kao juče. Rekoh, za vreme Tita, kad ja bejah djak, odlazili smo tamo, održavao se veliki školski čas i plakala je, ako ne cela Jugoslavija, a ono siguran sam njen veći deo, a svakako plakala je i tugovala cela Srbija.

I eto oslobodismo se Hrvata na vlasti koji nije najbolje govorio naš jezik (ali mu to nije smetalo da mojoj i još nekim generacijama podari bezbrižno detinjstvo), zagazismo ozbiljno u XXI-vi vek. Dodje na vlast neka stranka i neki čovek, koji su svoju karijeru započeli u ekstremno desničarskoj i svakako nacionalističkoj stranci. I umesto da na jučerašnji dan svi odu u „Šumarice“ i tuguju, oni su eto slavili, u gradu koji je veoma blizu Kragujevca i koji je pretrpeo gotovo isti takav pogrom.

Može li se bilo šta slaviti 21-vog oktobra? Ne, ne može. Taj dan, nije samo tužan, to je najtragičniji dan, možda u čitavoj istoriji srpskog naroda. A da je pravde i humanosti, tog dana čitava planeta ne bi smela ništa da slavi.

Ne, nisam ja za osvetu, mržnju ili bilo kakav sukob sa Nemačkom. Živeti se dalje mora i Srbija treba da gleda svoje interese. Ubedjen sam medjutim da je interes Srbije očuvanje njenog nacionalnog identiteta. A naš identitet čine i žrtve u Kragujevcu i sve druge žrtve, ne Nemačke kao države, već fašizma kao monstruozne ideologije. I ne, ne smemo nikada zaboraviti.

Ne čuh juče ni „žene u crnom“, ni veliki broj nevladinih organizacija. Da li oni to priznaju samo žrtve koje su pretrpeli drugi narodi?

Zbog čega se državni vrh distancirao od žrtava u Kragujevcu? Ili im je bila važnija proslava njihovog ljubileja, ili su se uplašili da im svetski moćnici ne zamere. Bojim se da je u pitanju i jedno i drugo.

Sramno je sve to što se juče dogodilo.

Jer tog dana „umrla je četa djaka u istom danu“...