Manje od jednog kilometra deli kuću iz koje potičem, u kojoj je 1939-te rodjen moj sada na žalost pokojni otac od izvora Moravice. Bez obzira na činjenicu što sam rodjen u „krugu dvojke“, čitav letnji raspust provodio sam u podnožju Device u selu Vrelo, dvanaest kilometara udaljenog od Sokobanje. Kad danas razmislim o tome, ova činjenica je verovatno od presudnog značaja za moj kasniji razvoj. Važno je shvatiti da je Srbija nešto mnogo drugačije od samog centra Beograda. U svakom smislu.

Opširnije...

Vrelo julsko veče, sada već daleke 2006-te. Slučajno menjajući kanale „natrčim“ na izveštaj sa nekog koncerta klasične muzike na „Kolarcu“ u trećem dnevniku. Kaže lik za nekog pijanistu „njegova muzika je prepuna instančane senzibilnosti“. Šta reče čovek jebote?

Opširnije...

Juče se navršilo tačno 77 godina od najmračnijeg, najsramnijeg i najtužnijeg dana u XX-tom veku. Da se prisetimo, 21. oktobar 1941. je dan kad je nemačka vojska streljala oko 3.000 stanovnika Kragujevca i okolnih sela, medju kojima je bilo 300 djaka kragujevačke gimnazije, a petnaestoro dece je bilo uzrasta od osam od petnaest godina.

Učili su nas o tome u školi, za vladavine, kako ga neki zovu „austrougarskog kaplara“, a za mene druga Tita. Posećivali smo više puta u osnovnoj pa i srednjoj školi „Šumarice“. Učili napamet, po mom skromnom mišljenju, pored Bojićeve „Plave grobnice“, najtužniju pesmu srpske poezije, Desankinu „Krvavu bajku“. Gledali filmove, čitali puno o tome, slušali retke preživele...

Opširnije...

Pre tačno osam godina, isto je bio septembar, kao i većina naših mučenih sunarodnika, kupili smo stan na kredit. Renoviranje do golih zidova. Jednog dana uzmem Brankin auto, ne mogu da se setim zašto sam baš tog dana vozio njen auto i odem u obližnju farbaru, po nalogu mnogobrojnih majstora koji su vršljali po našem stanu. Ulazim veseo, jer još me pokojni otac učio da se radujem i kad kupim čarape, a kamoli stan... Zezam se sa likom u farbari, koji će kasnije postati moj drug Neša, izvalim nekoliko fazona na temu majstora, platim i u momentu kad sam se spremao da krenem, Neša kaže, majstore, znaš da nam u radnju nikad nije ušao tako pizitivan tip. Ok, Nešo kažem, nemaš ekskluzivno pravo da misliš da sam ja genijalac, to već misli mnogo ljudi, nastavljam da se zezam odlazeći. Sedam. da podsetim, u Brankinu Ibicu i u momentu kad sam se spremao da krenem, u mene udara auto, ogrebe moja vrata, krilo i razbije retrovozor. Nešin kolega iz farbare... izlazi iz kola i nešto pogubljeno mumla. Neša istrčava i kuka, jao jebote gde baš tebi da to uradimo, pa ti si super lik...

Opširnije...

Ne sumnjam u izjave predsednika, te sam zato od sinoć mnogo zabrinut. Iznad četvrtog sprata, seks baš slabo, kaže on. Mora da je tako... Vidi on je najpametniji, najlepši, najvredniji, što bi reko Aca Regina „ti si mi bio u svemu naj naj naj...“, ili „svi mi drugi svoju tamu nude, a iz njega sija večni sjaj“.

Otvara se sad mnogo pitanja. Uvek sam se zalagao za socijalnu pravdu, a važan segment socijalne pravde je seksualna pravda. Zbog toga sam se obradovao onome da „ne jebe lep nego uporan“. Ne zato što ja nisam nikad bio lep, već zato što je lepota svojstvo sa kojim se čovek rodi, bez posebnih zasluga za to. Upornost je već nešto drugo. To već zavisi od svakog pojedinca, dakle ako si uporan uspećeš, ako se ne trudiš, ništa od uspeha. E, ali ova predsednikova tvrdnja od juče, poništava ovu krilaticu. Izgleda da ne jebe ni lep ni uporan, nego komšija sa četvrtog i ostalih nižih spratova.

Opširnije...

Dodje mi negde pred zoru noćas u san moj pokojni pradeda Radomir. Ljut, vidim i osećam. Mene sramota. Znam i zašto. Nesmem ništa da mu kažem, on me gleda i ćuti. Kaže, lepo nastavljaš tradiciju nesrećo. Posramljeno, mucam i pravdam se, znaš deda ja tu ne mogu ništa. Ne balavi, kao onaj vaš glavni kako li ga zovete...ne možeš nesrećo je li? Ništa vi ne možete... Gde si bio ovih dana? U vikendici deda, kažem mu, sa porodicom, pokušavam da budem domaćin, pravdam se...

Opširnije...

Čoveka sa bogatom tetkom upoznao sam krajem sada daleke 2000-te godine. Negde nakon čuvenog oktobra u kome je došlo do velike smene vlasti. Upoznao nas je zajednički prijatelj. Mlad, lep, duge čiste crne kose u crnoj kožnoj jakni. Na zidovima skromnog prostora u Lominoj ulici posteri Če Gevare. Formirao je tada svoju prvu partiju-Partiju Demokratske Levice. U prvih nekoliko susreta objasnio mi je da Slobu nije srušio DOS, već ljudi kojima je novac bitniji od ideologije. To su ti ljudi iz svih partija, rekao mi je tada. To su Slobini partijski drugovi povezani sa istim takvim ljudima iz drugih partija. Vode računa samo o ličnom interesu. To ti je, reče mi tada simpatični mladi čovek, tumor društva moj Braco. Bio mi je drag. Verovao sam da smo slični. Ali, već deset godina znam da to nismo. Ili da bar u zadnjih deset godina nismo.

Opširnije...

Sima je tada prvi put pošao sa nama. Kao jedinca, koga su čika Djuza i teta Olga malo kasnije dobili, mazili su ga i pazili, te ga nisu puštali da se odvaja. Ali, u četvrtom osnovne, bilo je krajnje vreme da i on krene sa nama. Prvo pa muško, što bi reko naš narod. U malo ne izginusmo. Šalio se godinama kasnije da će kakav je baksuz, kad on ode u vojsku da izbije rat. Smejao sam se desetak godina ovoj njegovoj duhovitoj opaski, sve dok na dan njegovog ispraćaja u vojsku, devetog marta 91-ve, oko osam uveče, ispred njegove zgrade u Vojvode Stepe nisam gledao tenkove koji ovom ulicom idu ka Terazijama. Više mi nije bilo smešno. Nikad. Rat je stvarno počeo par meseci nakon što je moj prijatelj otišao da odsluži dug domovini.
Bez ikakve patetike, mi smo gadno zajebana generacija. Toliko da ja u subotu nisam stigao na žurku povodom ove godišnjice, jer po ko zna koji put moramo na ulici da se borimo za osnovna ljudska prava, tako da me nema na ovj prelepoj slici.

Opširnije...