Pre tačno osam godina, isto je bio septembar, kao i većina naših mučenih sunarodnika, kupili smo stan na kredit. Renoviranje do golih zidova. Jednog dana uzmem Brankin auto, ne mogu da se setim zašto sam baš tog dana vozio njen auto i odem u obližnju farbaru, po nalogu mnogobrojnih majstora koji su vršljali po našem stanu. Ulazim veseo, jer još me pokojni otac učio da se radujem i kad kupim čarape, a kamoli stan... Zezam se sa likom u farbari, koji će kasnije postati moj drug Neša, izvalim nekoliko fazona na temu majstora, platim i u momentu kad sam se spremao da krenem, Neša kaže, majstore, znaš da nam u radnju nikad nije ušao tako pizitivan tip. Ok, Nešo kažem, nemaš ekskluzivno pravo da misliš da sam ja genijalac, to već misli mnogo ljudi, nastavljam da se zezam odlazeći. Sedam. da podsetim, u Brankinu Ibicu i u momentu kad sam se spremao da krenem, u mene udara auto, ogrebe moja vrata, krilo i razbije retrovozor. Nešin kolega iz farbare... izlazi iz kola i nešto pogubljeno mumla. Neša istrčava i kuka, jao jebote gde baš tebi da to uradimo, pa ti si super lik...
Izvini brate, kolega nam je umro, pa smo svi pogubljeni kaže... Ok, reko, shvatam. Laki je malo nervozan, Pantelija je umro pa ga je to poteslo. Neša ispravlja krilo i vrata, lepi onaj retrovizor, vidim nije strašno, aj da ne teram mak na konac, odem... Laki se nije ni izvinio...
Prošlo je dakle osam godina, Nešu sam sretao povremeno, uvek smo se zezali. Laki, kad ga vidim radi nešto u radnji, ali ne govori. On stalno mumla. Pre neki dan rešim da okrečim neke manje površine u stanu i odem kod njih danas da uzmem perive i ekološke boje. Sad dal su perive i ekološke nemam pojma, al da su skupe u pizdu materinu, to znam. Na moju nesreću u radnji je bio samo Laki, napravio mi dve kutije te farbe i stavio u onu kesu kakve vidjam u „Maxiju“ na voću i povrću. U prevodu, kesa nije ni za kurac da izvinete... Ok, ja sam smotan, Branka tvrdi da sam kopija Mister Bina, (samo na njenu žalost svoju smotanost nisam naplatio kao on) ali Laki je definitivno kreten, jer je kao prodavac morao znati da ta kesa ne može da izdrži dva kilograma.
Ulazim u stan, kesa puca na sred dnevne sobe razbija se kutija, tako da se litar farbe boje ciklama razliva po parketu dnevne sobe. Sam sam. Suicid mi je u tom trenutku izgledao kao relaksirajući potez, ali s obzirom na moju spomenutu smotanost, nisam umeo da se obesim, a reko de da pijem domestos izgoreće mi usta. Trebalo mi je sat vremena da sve dovedem u red, a tokom popodneva i večeri uspeo sam da završim krečenje.
Onako baš zadovoljan, gledam svojih ruku delo. Možda nisam najbolji moler medju advokatima, ali sam siguran sam, najbolji advokat medju molerima. Ovo zadovoljstvo prekida moj sin Boki. Kaže Braconi, a što si uzeo ovako pedersku boju. Slušaj drkadžijo, kažem mu, kad se ti budeš oženio, kreči kako ti hočeš, a ja moram da slušam šta mi kaže žena. Kaže on meni, ma kakvi, meni žena neće birati boje. Ok, još jedan razlog da povedem računa o zdravlju i ako Bog da dočekam da se oženiš, pa ću slatko da te zajebavam kad budeš kupovao farbu. А sad se teraj u pizdu materinu...
Odem da se opustim na rodjendan moje drugarice Nataše. Drugari iz osnovne škole. Sav sam hepi... A muzika počinje „kao tempera...“ ... Au brate mene svi danas zajebavaju, pa i muzikanti. Mante me se sa bojama i temperama..
Al nije mi jasan Laki... Pazi, prvo mi udari Brankin auto, onda me sjebe sa farbom, a ništa čoveku nažao nisam učinio...jebe pa ne vadi...
Što bi reko onaj premijer nama susedne zemlje, šaraj malo brate...