Pre nekoliko godina, smaram se, čekajući na neko sudjenje. Stiže poruka od mog kuma Igora koji je u tom momentu bio na privremenom radu u Irskoj. Tekst recimo glasi: „Kume nisam imao pojma da si kao klinac bio huligan i skidao državne zastave na Kališu“. Trebalo mi je dvadesetak sekundi da ukapiram odakle mu to saznanje. Jer kum Igor ne radi za policiju, a sve i da radi, toga nema o mom dosijeu. Ali i Janca je u to vreme bio u Irskoj, te je moj odgovor uz obavezni smajli glasio „drago mi je da se posećujete sa Jancom u dalekom svetu“. Bolje nek se druže izmedju sebe mislim se, znajući da su ti ostrvljani, pih bre... Odavno sam naučio onu krilaticu „Irac Irca u guzicu firca“, sad nemam pojma dal je stvarno tako, ali nek se moji drugovi drže na okupu...

Konstatacija mog kuma bila je delimično tačna... Početkom osamdesetih, za neki 29-ti novembar (za ove mladje i neupućene to je bio rodjendan najbolje države u kojoj sam do sada živeo) ili dan nakon praznika, nadjemo se Janca, Djura i ja, sa idejom kako da sašijemo Zvezdine zastave. Nije da se vadim, ali ideja nije bila moja, nemam sad pojma ko je od njih dvojice ovo smislio. Na Kališu, valjda ispred vojnog muzeja stajalo je nekoliko jarbola na kojima su bile istaknute državne zastave SFRJ, SR Srbije i ona crvena komunistička sa srpom i čekićem. Kažu mi njih dvojica, e samo odemo skinemo stavimo u torbu i pičimo... posle, lako se od toga sašije velika crveno bela zastava, ma biće najveća na severu. I tako odemo oko devet, deset uveče, skinemo zastave, strpamo u neku torbu i krenemo. Prevideli smo samo jednu činjenicu. Kališ je noću pun sumnjivih, a bogami i umobolnih tipova, rašomonaca, voajera, ali i inspektora policije u civilu. Krenuli smo po mraku da izadjemo negde u Knez, ali nas savataju dva pandura u civilu, stoj, viču, šta ima u torbi, svako dobije po ćušku, a Djura koji je za dve glave veći od nas dvojice i malo više od toga... Valjda su mislili da je u torbi droga. Kad se ustanovilo šta je u torbi i šta mi radimo tu (što uopšte nije bilo teško jer smo mi odmah zavapili, nemojte čiko da nas bijete mi smo samo hteli zastave), pripadnici narodne milicije strpali su nas u belog „keca“ i odvezli u stanicu u Majke Jevrosime. Valjda im je bila dosadna noć, mirno je i dobro to vreme bilo, još poslednji dan praznika, tako da su oni rešili da malo prekrate vreme zajebavajući se sa tri balavca, koji su se usrali od straha. Prvo su nas ostavili pola sata u hodniku, spremajući performans kako da nas i onako prebledele, još više prestrave. I onda nas uvode jednog po jednog. Kad smo se sva trojica našli u nekoj kancelariji kreće unakrsno ispitivanje. Smislili su interesantnu zajebanciju. Kao, mi smo ozbiljni državni neprijatelji jer eto ko bi drugi skidao državne zastave... Reakcija, politički neprijatelji velike Jugoslavije... Mislim da nas trojica većinu reči nismo tada ni razumeli... Onda se kao jedan iznervira i krene da nas polomi, jer ne može više da gleda tu „djubrad izdajničku“, a ovaj drugi ga kao drži... I sad vidim kako namiguju... Pederi...

Kad im je dosta bilo zajebancije, strpali nas opet u belog „keca“ i razvezli po kućama. To je cela priča.

Kako sam ja ostao zadnji jer je Djura živeo na uglu Džordža Vašingtona i ulice koja se gle ironije zvala 29. Novembra, a Janca na uglu Skadarske i Strahinića Bana, vozeći od Jance prema Dušanovoj u ta dva minuta, kažu mi panduri „e ti si dobar dečko, kloni se ovih baraba“.

Nisam ih poslušao. Djuru istini za volju ne vidjam jer je decenijama u Americi, a Janca je Bogu hvala po povratku iz Irske tu, živ i zdrav. I družimo se kad god stignemo.

Nemojte da me tužite onom policajcu, ali meni je baš drago što je tako...