Petak 12. Jun 2020. Oko 15 časova
Nakon uobičajene borbe po sudovima odjurih na groblje da kevi upalim sveću. Gospodja Dobrila već dvadeset jednu godinu boravi na nadam se nekom mnogo boljem mestu. Nisam propustio priliku da napravim selfi sa njenom slikom na spomeniku, te da je odmah pošaljem na viber Branki i malom broju najbližih. Odgovor je bio isti: ti si lud ! A jbg, lako je njima, mogu sa mamama da prave selfije, ja na žalost samo ovako... Dodjem kući, uobičajena frka pred odlazak u vikendicu, nakon par odradjenih podnesaka, reko, aj da malo iskuliram. Provrtim vesti na guglu i eto ga, pre 14 minuta: Rem zabranio spotove kojima se propagira bojkot. Zovnem odmah mog druga koji je tvorac ovog sada zabranjenog projekta, a čije ime neću namerno da navedem, vozim reci... Brate zabranio nam Rem spotove... što? Pa po članu osam zakona o oglašavanju... po kom članu, prekida me, Osam ponavljam glasno... Na kurcu te nosam, čujem odgovor i umiranje od smeha. Reko, druže aj kad ti je to najvažnije u ovom trenutku, jel znaš kad razgovaraju gluv i glup, pa gluv pita glupog kolko je četri i četri, a glup kaže sedam, gluv mu na to odgovara na kurcu te nosam... Hit kaže moj drug… Nego izgubio sam opkladu kaže. Što, pitam. Kladio sam se (reče mi i sa kim ali to vam neću reći) da će ih zabraniti drugog dana, a oni se vrte već četiri… Znam drug, al to nema veze smozgom, bre, kažem revoltirano, ispada da je diskriminacija kad kažeš nešto protiv Vučića… Jebiga brate znali smo to, odgovara moj dobri i čestiti drugar… razmšljam, kad nam je postalo normalno bezumlje, čak toliko normalno da odmah po saznanju o novoj svinjariji pričamo viceve…
Na godišnjicu smrti roditelja, uvek se pitam šta bi danas rekli ti čestiti ljudi na sve što se dešava u društvu.
19.02.2020. auto put Beograd-Niš oko 14 časova,
Boki sedi pored mene u mom starom Renou. Dan prohladan, ali vedar. Raspust se produžio, pa sam rešio da se provozamo do Kragujevca, da malo prošetamo i prisustvujemo skupu Saveza za Srbiju koji počinje u 18 časova na đačkom trgu. Koristim svaku priliku da mu pričam o pravnoj nauci, s obzirom na činjenicu da ide u klasičnu gimnaziju. U okolnim zemljama epidemija, priča se o prekidu školske godine. Razgovaramo o podeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, kao i o državnim organima koji su nosioci navedenih oblika vlasti. A tata, kako onda Vučić odlučuje o svemu? pita logično Boki. Vidi sine da Vučić radi sve onako kako piše u ustavu i zakonu, mi sad ne bi bili na putu za Kragujevac...
26.06.2020. oko 18 h Beograd, sastanak Pokreta za Preokret
Drago mi je da ih sve vidim. Ljudi koji su ozbiljno odradili kampanju bojkota. Mi obični ljudi, bez ikakvog materijalnog interesa, nošeni ubeđenjem da zaslužujemo da živimo u uređenoj državi. Prostorija prepuna pozitivne energije. Ljudi su svoje rekli, sad je na liderima da budu jedinstveni i prave širok front , dugačku kolonu u koju moraju da stanu svi kojima je jasno da Mađari ne mogu da pobede u Vranju. To u Vranju samo je simbol vremena i političke klime u kojoj živimo. A Miša Vacić samo maskota tipova zbog kojih je bojkot bio jedino rešenje... Svesni smo i da drugi talas COVIDA 19 nije mogao tek tako da bukne dan nakon izbora, lagali su nas...
Opširnije...
Nisam ti ja neki veliki ljubitelj poezije. Više volim prozu. Najviše domaće pisce, istorijske romane. Tako su mi od Disa i Branka Miljkovića uvek bili bliži Andrić, Selimović, Ćosić, Jakovljević, a danas pre svih Vlada Arsić. Od pesnika, nekako sam više voleo one što su se i tada i sada zvali muzičari. Ali Bregović ne može biti samo muzičar, jer onaj ko napiše „Zaboravi ako možeš“, „Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin snjegovi i šaš“ i mnoge druge, mora se ubrajati u vrhunske pesnike, a ne samo tekstopisce kako to zovu na estradi. Naravno, imao je ogromnu podršku Duška Trifunovića. Bora se takodje od starta morao svrstavati u pesnike, o Balaševiću je suvišno govoriti, nešto kasnije Bajaga... Umetničko delo treba da ti probudi emociju, sreću, tugu, osmeh, a meni su taj osećaj mogle da proizvedu samo pesme uz muziku. Verovatno zbog toga poštujem navedena imena i smatram ih vrhunskim umetnicima. Ulazio sam u ozbiljne rasprave sa više profesora književnosti oko ovih umetnika, jer su ih oni u vremenu kad sam ja išao u školu svrstavali u „čupavce“, čak i „drogiraše“, a ja sam iz petnih žila branio integritet navedenih pesnika. Nisam uspeo da likujem kad je Bora i zvanično postao član udruženja književnika, jer sam već bio student, daleko od zastarelih profesora književnosti, a kao zreo čovek dočekao sam da Balašević i Bajaga apsolutno zasluženo udju u ozbiljnu književnu literaturu.
22.06.2020. oko 8 časova, selo Nikolinac opština Sokobanja, podnožje Rtnja, Vladicina prodavnica
Lik prvi, drma jutarnje pivce i izmedju dva gutljaja: Dobro prošo ovaj fudbaler Šapić,
Lik drugi, drma jutarnje pivce i izmedju dva gutljaja odgovara: Čekaj bre el on fudbaler?
Lik prvi:da, daaa...igrao vaterpolo...
U isto vreme negde u Beogradu...
Teško počinjem dan bez kafe, sedim u fotelji i pokušavam da se dozovem svesti. Branka je navikla na ovo moje jutarnje stanje. Pije kafu i čita vesti na telefonu. Ljubav je kad sa nekim umeš da ćutiš i uživaš. Stiže poruka na viber od Vladice. Moj sestrić Vladica je uz mog burazera Vladu jedan od retkih koji može da me nasmeje do suza. Nedostaju mi obojica, retko ih vidjam. Čitam razgovor dva lika sa početka teksta, razumem dijalekt, uslovno govoreći rastao sam u toj kući, a moji klinci pravili haos u njegovoj prodavnici. Umirem od smeha.
Kad sa samo deset godina zbog tudjih grehova moraš da napustiš krug dvojke i nadješ se u Kostolcu, rudarskoj varošici na Dunavu, nikako zbog toga ne možeš da budeš srećan. Drugačiji ljudi i mentalitet. Pitao sam se šta je sad ovo? Odgovor je jasan, jebiga, to je to. Srbija nije krug dvojke i ma koliko ovaj krug meni bio drag i imao svoje prednosti, život se u Srbiji uvek odvijao uglavnom van tog kruga, ma da neki uporno odbijaju to da shvate. Život mi je dao priliku da to vrlo rano razumem i koliko god ova spoznaja bila plaćena suzama jednog desetogodišnjaka, te koliko god mi tada zbog promene sredine i nekih drugih stvari koje nisu tema ovog teksta bilo teško, upravo je moj odlazak u Kostolac bio sudbonosan korak u pravcu mog sazrevanja.
Četvrtak, 18.06.2020. oko 20 časova
Umoran ali zadovoljan krenuh iz Kneza ka Slaviji, pešaka. Volim kad dodjem u grad bez kola. Izdelili smo sve novine, razgovarali sa ljudima. Obećao sam Miši da ću cele nedelje biti na raspolaganju, zapravo obećao sam sebi. Gledam na to kao na svoju moralnu obavezu. Prema pradedi Radomiru, ali i prema pokojnim roditeljima koji su uvek imali otklon od bahatih tipova koji besomučno jure za materijalnim vrednostima. Dobro, takvi su tada bili na margini društva, a danas, eh danas, jebiga…
Trudiću se da ovaj tekst bude što manje suvoparan i dosadan, ali nemojte zameriti, tema je takva. Odlučio sam se da objasnim pojam države, prava, ustava, kao i značaj funkcionisanja državnih organa, strogo poštovanje ustava, zakona i principa podele vlasti, nakon što sam pročitao dva sjajna teksta. Jedan je tekst mog dobrog druga Pedje Djurovića pod nazivom „Rekvijem za struku“ u kome on osnovano tvrdi da je naša država i društvo u ovakvom stanju zbog ćutanja struke i za to navodi niz primera. Drugi tekst je napisla Sofija Mandić, objavljen je na „Peščaniku“ i govori o odbacivanju zahteva za ispitivanje ustavnosti odluke o uvodjenju vanrednog stanja koju je kako sam razumeo doneo Ustavni sud.
