Kad ti ukradu državu a institucije postoje samo na papiru i služe samo jednom čoveku, kad zbog toga pokradu glasove, kako bi država i dalje bila njihova, kad zbog toga dovedu više desetina hiljada birača iz druge države, ili drugih gradova, kad prisvoje medije preko kojih ti objašnjavaju da je uprkos zakonu potpuno legitimno da imaš dva prebivališta, te da ministri druge države mogu da glasaju baš tamo gde kradljivcima naše države i grada to odgovara, kad policija hapsi one koji protiv lopovluka dižu svoj glas, a okreće glavu od lopova i huligana, kad predsednik države sa kradljivcem doktorata ismeva građane pevušeći “četri godine bola i tuge”, zaboravljajući da je baš ova godina, godina najveće tuge i tragedije Srbije u mirnodopskim uslovima, onda miran, nenasilan, gandijevski otpor postaje ne samo naše pravo već i naša obaveza.

 

Bez obzira što smo svi koji smo Mariniki slali poruke podrške i razumevanja, ali pre svega molbe da prekine štrajk glađu i ugrožavanje sopstvenog zdravlja, a bojim se i života, moramo svima objasniti baš ono što na početku teksta stoji.

 

Punih šest godina nepodgovaran ni od koga, pri čistoj svesti i zdravom razumu, najčešće protiv svojih ličnih interesa, ali i protiv interesa moje porodice, borim se da ovo zlo skinemo sa vlasti, napravimo pravnu državu, sistem i uređeno društvo, što ovom slavnom narodu pripada, ali što isto tako dugujemo i našoj deci.

Znao sam to. Nadao sam se čudu, ali jebiga, čuda se retko dešavaju. I sve moje spoznaje, ako ne u poslednjih nekoliko godina, a ono bar u poslednjih nekoliko meseci, danas mi ne pomažu...Jer šta je tuga za d mol, a d mol je živi kurac za odlazak nekog sa kim si bio u dnevnom kontaktu, više puta nedeljno pio  kafu,  koga si okrenuo skoro pa svako veče, da se preslišate, šta se dešava...jednom rečju, poslednjih sedam godina najbliži prijatelj.

Ustala je Srbija. Izdigla se iz pepela. Komšije sa zapadnog balkana pucaju od ljubomore, evropski parlament svestan da smo ih prestigli. Kristofer Hil na vezi sa Bajdenom, operativci svih tajnih službi velikih svetskih sila zbunjeno se češaju po potiljku. Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine, jer Banka Poštanka štedionica u Karavukovu je otvorila bankomat, koji će, evo kroz suze radosnice vam pišem, raditi 24 sata dnevno.

 

Ne zamerite, namam pojma gde i kada ali pre neko veče na nekoj nacionalnoj frekvenciji predsednik je u svom dugometražnom obraćanju rekao kako je Dragan Đilas na faksu imao sve šestice i sedmicu samo iz odbrane. Na stranu što to nije bitno, a pre svega nije  tačno (o čemu ću nešto kasnije), postoje neke važne činjenice zbog kojih po ko zna koji put moram da stanem u Đikijevu odbranu.

 

Kada je pre više godina počeo protest “Stop krvavim košuljama”, nisam učestvovao u političkom životu, nisam pripadao ni jednoj političkoj partiji, nisam poznavao Borka Stefanovića. Ipak, odmah sam se priključio protestu. Iz jednog jedinog razloga-nisam želeo da živim u državi u kojoj bilo kom građaninu može biti naneta teška telesna povreda (a kao advokat imam ubeđenje da se u konkretnom slučaju radilo o ubistvu u pokušaju), samo zbog toga što iznosi politički stav koji je u suprotnosti sa stavom vladajuće stranke.

 

Nemam pojma zašto, ali od kad sam ga u fotelji ugledao upokojenog, danima mi se kroz glavu vrteo Đoletov “Sale Nađ”. Verovatno zbog melodije i pesme o nekom ko nas je zauvek napustio. Jer Sale Nađ i moj Boško su bila dva potpuno različita tipa.  Đole kaže da je Sale Nađ umro u snu, a Boško je budan živeo svoj san, koji je uspeo da stvori svojim umom, dušom i srcem. Sale Nađ je kako Đole pretpostavlja snivao nju, čije ime sam gospod zna, a Boško je umro budan pored nje, a njeno ime znamo svi. Njegova Nena. I na kraju, Sale Nađ srećom nije imao šta, jer ne bi imao kom, a Boško je, ma da time nije bio opterećen, imao šta, a srećom i kom. Koliko god Đoletov Sale Nađ bio tragičan lik, toliko je Boškov život,  bio jedna srećna priča, sa ako ne srećnim (jer jebiga smrt je smrt i pitanje je može li pridev srećna ikako ići uz nju) ono bar prirodnim i mirnim krajem.

 

Mnogo je lep Vračar. Znaš onu radnjicu na uglu Tomaša Ježa i Mileševske? Sad je tu Lebovski, meni je tamo zabranjen ulaz zbog kilograma, ali to je  neka sasvim druga priča...

Nemam pojma dal sam vam nekad rekao, moja tašta nosi sliku svog šporeta u novčaniku, ali kog, to je pitanje, pa dobro ne baš od milion dolara, nego od recimo hiljadu torti. Baš o tome sam hteo da vam nešto kažem.

 

  

Frontmen „Riblje čorbe“ Bora, koji će u istoriji ostati i upisan kao lik koji je za života uspeo da postane i prestane biti legenda jer „radiće šta god hoće, ko će da mu zabrani“?, imao je jedan interesantan stih (zapravo ne sporim da on ima mnogo takvih stihova) u kome kaže da „uvek ima kolko treba govana i hleba“. Fala na pitanju ovo prvo u Srbiji nikada nije manjkalo. Ali ovo drugo, uh pa negde je baš zapelo...