Znam sad će neki koji su čitali moje kolumne da kažu, evo i ovaj menja ploču. A ne menjam, časna reč. Ali za ploću treba gramofon. Ok, jebeš gramofon, to slušaju baš ovi sa prefinjenim sluhom. Ali i kompu i androidu ode baterija, moraju na punjač. Punjač mora u struju.Dakle nije stvar u ploči, nego je problem što za bilo koju muziku, pa i kolumnu treba struja, a struju sjebao neki lik iz pečenjare…
Možda je osim Branke, mom životu najlepšu boju dala činjenica da sam se rodio u “krugu dvojke”, a dobar deo vremena u detinjstvu i mladosti proveo u okolini Sokobanje. To mi je dalo mogućnost da posmatram sudar svetova, kultura, filozofija… Posebno kad je u ruralne predele samnom počela da odlazi i Branka…
Uvek je lepo zbrisati iz Beograda, naročito pred novu godinu kad su svi u delirijumu, kao da je kraj sveta, a ne kraj još jedne prilično bezvezne, ili kako je veliki Đole govorio"koronule" godine. Meni je uvek zanimljivo, sa Brankom samo tako može i biti.
Jel si ti onog Simu iz one kolumne o marihuana izmislio? pita me pre neki dan jedan drug. Skoro da sam se uvredio. Moje su price stvarne, iskrene i živopisne. Naravno da Sima postoji. I na moju žalost prijatelji smo od prvog osnovne dakle 46 godina. Jer nije to za neku pohvalu, ili jeste, ko će ga znati…
U poslednjih par godina često govorim da je Boki jedina osoba na planeti koju smem da zezam, a da zbog toga ne trpim posledice. Ali to je samo delimično tačno. Volim nekad da zezam Branku, ali to je obostrano. Nikad to nije podjebavanje, cinizam, ili ruganje, to nije moj stil. Prosto volim da se zezam na svoj ili na račun sebi dragih ljudi. U tom zezanju često kažem Branki da sam joj mnogo puta do sada spasio život. Ovo „mnogo puta“ je moja slobodna forma. Ali jednom stvaro jesam. Ima od tada tridesetak godina...
Bilo je razloga za strepnju, nije da nije. Prvo, Janko od kad smo proletos ustanovili da Rajojičičičić stvarno postoji, baš se razjari kad ga vidi. A Vesić…Šta tu da vam objašnjavam, dovoljno je samo reći njegovo prezime. E sad vidi, ne volim ja kad se ljudi svađaju, tako da bi se potrudio da Janka izmirim sa njima, a onda bi morao da ih vodim na kafu. I sad, zamisli da me neko vidi sa Raojičičićem i Vesićem na kafi, realno je blam, jel da?
Impozantno zdanje zgrade Pravnog fakulteta u Beogradu u Bulevaru Revolucije 67 (danas Bulevar Kralja Aleksandra) nije bilo samo mesto na kome sam mukotrpno sticao zvanje i znanje. I to ne samo ono na osnovnim studijama. Tamo su se odvijala i predavanja u okviru pripreme za polaganje pravosudnog ispita, kao i još neka predavanja u kojima sam kao advokat pokušavao da se dodatno osposobim i edukujem. Mimo toga, u ovoj zgradi dogodilo se nešto što će kasnije odrediti dalji tok mog privatnog života.
Svako od nas ima nekog prijatelja iz mladosti koji pravi brljotine, a mi smo tu da mu pomognemo, sačuvamo, amortizujemo… Jer prijatelji ostaju prijatelji, otpevao je odavno pokojni Fredi Merkjuri. Tako smo Sima i ja drugari još iz obdaništa. Malo su ga razmazili, malo nije imao sreće i umesto da samnom bije teške advokatske bitke počeo je u jednoj fazi života da pravi gluposti.