Možda je osim Branke, mom životu najlepšu boju dala činjenica da sam se rodio u “krugu dvojke”, a dobar deo vremena u detinjstvu i mladosti proveo u okolini Sokobanje. To mi je dalo mogućnost da posmatram sudar svetova, kultura, filozofija… Posebno kad je u ruralne predele samnom počela da odlazi i Branka…

Moji koreni kreću iz sela Čitluk na 12 km od Sokobanje. Neki novinar “Vremena”, ozbiljno mi se zamerio pre više od dvadeset godina jer je ovo selo opisao kao tmurno u blatnjavo. Čovek pojma nema o životu, nataknem ga baš tupavog… Dobro, to je ono selo gde se nalazi sada zloglasni rudnik “Soko” u kome tek od moje generacije u mojoj porodičnog genezi niko ne radi. Lepša je tema da se Čitluk ili donji deo sela Vrelo nalazi u samom podnožju Device i da u njemu izvire Moravica. Zapravo to je raj na zemlji, a onaj novinar “Vremena”, ponavljam, o tome nema pojma.

Pet kuća Markovića jedna do druge, moglo bi se reći da je to zaseok. U trećoj kući od nas živeo je Dragoslav. Moje je mišljenje odavno, da je njegov neostvaren san bio da postane šinter. Toliku mržnju prema kučićima nisam sreo ni u jednom čoveku u svom dosadašnjem životu. Svaki pas mu je smetao, a ja sam koliko god sam mogao kao klinac čuvao neke svoje ljubimce od njegovih gadosti.

Prošlo je nekoliko decenija. Branka i ja živeli smo deset godina u zajednici sa njenim roditeljima i dva dosadna kučeta moje tašte. Maltezerke, Anja i Alisa. Od obaveza i drugih preokupcija, nisam se zbližio sa ova dva kućna ljubimca, ma da ne mogu da kažem da ih nisam simpatisao. Ali kućne ljubimce ili voliš ili ne voliš. Nema tu nešto između.

Pre oko 15 godina odemo na more. Branka i njena mama na vezi svaki dan. Alisa je već bila stara. Razbolela se u toku našeg odsustva od kuće i uginula. Drama. Moj mlađi burazer Vlada studirao je i stanovao nedaleko od nas na Vračaru. Zovem ga, reko, Vlado, aj idi do nas, odvezi ih u Krčedin, oće tetka Nena da sahrani Alisu tamo na placu. Vlada uradi kako sam mu rekao. Ali kako je meni dosadno na moru, setio sam se da ga na nešto podsetim. Inače, Vlada i ja smo stalno voleli da se zajebavamo na račun susreta dva mentaliteta, onog u okolini Sokobanje i ovog današneg, koji vlada u gradskim sredinama. Dok je vozio prema našoj vikendici stže mu od mene poruka sledeće sadržine: „da li si obavestio Dragoslava o terminu i mestu sahrane“. I sad zamišljam mog Vladu dok vozi, tašta plače na zadnjem sedišti, tast namrgođen jer mora da se smara do Krčedina, a njemu stiže ovakva poruka.

Zove me popodne i kaže, jebote nisi normalan, Nena plače pozadi, Boško se smrko, ja vozim i čitam poruku oću da umrem od smeha, a moram da budem ozbiljan... Pitao sam se tog dana na plaži kako bi Dragoslav sa početka priče, dakle čovek čiji je ne ostvaren san da bude šinter, reagovao da zna, kako Vlada sa mojom taštom prelazi 70 km u jednom smeru da bi, pazi sad, sahranio kuče jebote...

Moj stav je da se u životu sve negde vrati i da za sve što govoriš i radiš u nekom momentu moraš da platiš cenu. Objašnjavao sam već u nekim mojim političkim tekstovima da je cena moje dugogodišnje apatije prema politici, pa i apstinencije na izborima kad smo pustili da grobar pobedi profesora (uz sve njegove mane), to što danas gomilu slobodnog vremena već više godina ulažem u skidanje najgoreg režima u Srbiji ikada. Tako je međutim u svim segmentima.

Vratiće mi se i zbog zajebavanja tašte zbog njenih kučića, jer već 10 godina u mojoj kući okružena ljubavlju živi maltezerka Beatris. Ovo kuče spava na Brankinom ili mom jastuku, između nas, a nema nikakav problem da nas natera da se pomerimo kako bi se ona udobnije namestila. I dešava se još nešto ali tu moram par rečenica o mom pokojnom teči, koji je takođe iz sela u okolini Sokobanje. Čovek me je voleo, a ja ga spominjem u nekoliko svojih priča u humorističkom smislu, ali, valjda tako drage ljude zadržavamo u sećanju. Rekoh da me uvek fascinirao susret različitih kultura i filozofija življenja, što kad personalizuješ dobiješ Branku i teču. Dakle, advokatica sa Vračara, ćerka jedinica i žena 21 veka i čovek rođen tridesetih godina prošlog veka u ruralnim predelima. Ima puno veselih detalja iz njihove komunikacije, a ma koliko bili različiti, jedno drugo su uvažavali ma da se često nisu razumeli. Tako u jednom trenutku, u priči o oralnom zdravlju, teča u lokalnom dijalektu kaže Branki: „ima neki što ih pestuju, a ja i nesam pestuvao nikad jebeš i u dupe“. Pita me Branka šta je rekao. E sad vidi ja sam navikao da prevodim, ali ovde nije bio problem u razumevanju reči, nego stava. Sačekam da teča ode da pomuze krave, Branka i ja ostali sami. Reko, pa znaš teča kaže da nikad nije prao zube. Kako jeboteee, pita Branka u čudu? A reko vidi nismo mi izmislili seks, teča je bio žešća faca, ali nisu se ljubili u usta, šta ćeš...

Već 6 meseci po nalogu naše drugarice Nikolete svako veče svom kćnom ljubimcu Beatris perem zube. Svoje nekad preskočim, nisam baš kao teča, ali pogreši čovek, šta ćeš... Ali zubi naše Beatris moraju biti oprani.

I sve se nešto mislim, dal bi me Dragoslav i Teča da su danas živi strpali u ludnicu?