Podsetio me Igor sinoć. Velikom Đoletu je rođendan, drugi na kome ga bar u ovoj dimenziji ne možemo videti uživo. Nisam više tužan. Jer tu je on. U mojim slušalicama, glavi, kao i u glavama mnogih koji su rešili da prožive život dostojan ćoveka. Onako kako nas on još uvek uči, svojim stihovima koji su ga odveli u besmrtnost učinili ga življim od mnogih drugih, koji su, kako baš on reče “već mrtvi, a hodaju”.

I još nešto reče Igor sinoć. Vidiš kaže, dok god u Srbiji više ljudi bude volelo Cecu od Đoleta, nama neće biti dobro. Sjajna definicija o susretu dve filozofije života. Jer on nas je učio da volimo, da živimo punim plućima, da budemo ljudi, dobri ljudi. Dosledan sebi i svojim principima. Tvorac ne samo fantastične muzike i tekstova koji će se pamtiti vekovima, već i jedne posebne vrste komunikacije, humora i razmišljanja. Toliko toga dobrog, lepog i kvalitetnog da bi se taj pravac razmišljanja, ponašanja i kulture slobodno u filozofiji mogao nazvati „balaševićevski“.

Sa druge strane od mračnih devedesetih do danas „narodnjaci su preuzeli vlast, znaju sistem i stvaraju dar mar...“ . Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom šljokice, rijaliti, nasilje, primitivizam, najniži oblici ponašanja, koje bi neki nazvali životinjskim, ali ja suviše volim životinje da bi ih u ovom tekstu uvredio komparacijom sa ovakvim oblicima bitisanja na „kulturnoj“ sceni ove napaćene zemlje.

Znaš, možda to nekom zvuči čudno, ali od svih nevolja i dna koje smo odavno dotakli , mene najmanje brine razrušena ekonomija ove zemlje. Možeš napraviti i most i put (odavno sam rekao da sam uvek u koloni sa onima koji mostove grade, a ne sa onima koji ruše) ali je teško povratiti moral, kulturni identitet, obrazovanje, a najteže je mladim ljudima vratiti pravi sistem vrednosti. Sistem moralnih normi u kome će pre svega raditi na sebi, jer će samo tako poštovati i voleti sebe, svoje bližnje a zatim i državu i društvo u kome žive.

Teško je napraviti ambijent u kome će biti važno šta neko ima u glavi i srcu, a ne u banci. Ali koliko god bilo teško, mi moramo krenuti u pravom smeru. Jer oni neće biti ortaci i smanjiti taj gas... Moraćemo mi da ih utišamo. Jer „nekad tišina zna prepasti džina kad ispusti krik“.

Jer uveren sam da je mnogo nas koji umesto sadašnje himne „dno dna“, želimo od klinaca da čujemo „Računajte na nas“, „u svojoj zemlji na svom tlu“.