Petak 12. Jun 2020. Oko 15 časova

 

 

Nakon uobičajene borbe po sudovima odjurih na groblje da kevi upalim sveću. Gospodja Dobrila već dvadeset jednu godinu boravi na nadam se nekom mnogo boljem mestu. Nisam propustio priliku da napravim selfi sa njenom slikom na spomeniku, te  da je odmah pošaljem na viber Branki i malom broju najbližih. Odgovor je bio isti: ti si lud ! A jbg, lako je njima, mogu sa mamama da prave selfije, ja na žalost samo ovako... Dodjem kući, uobičajena frka pred odlazak u vikendicu, nakon par odradjenih podnesaka, reko, aj da malo iskuliram. Provrtim vesti na guglu i eto ga, pre 14 minuta: Rem zabranio spotove kojima se propagira bojkot. Zovnem odmah mog druga koji je tvorac ovog sada zabranjenog projekta, a čije ime neću namerno da navedem, vozim reci... Brate zabranio nam Rem  spotove...  što? Pa po članu osam zakona o oglašavanju... po kom članu, prekida me,  Osam ponavljam glasno... Na kurcu te nosam, čujem odgovor i umiranje od smeha. Reko, druže aj kad ti je to najvažnije u ovom trenutku, jel znaš kad razgovaraju gluv i glup, pa gluv pita glupog kolko je četri i četri, a glup kaže sedam, gluv mu na to odgovara na kurcu te nosam... Hit kaže moj drug… Nego izgubio sam opkladu kaže. Što, pitam. Kladio sam se (reče mi i sa kim ali to vam neću reći) da će ih zabraniti drugog dana, a oni se vrte već četiri… Znam drug, al to nema veze smozgom, bre, kažem revoltirano, ispada da je diskriminacija kad kažeš nešto protiv Vučića… Jebiga brate znali smo to, odgovara moj dobri i čestiti drugar… razmšljam, kad nam je postalo normalno bezumlje, čak toliko normalno da odmah po saznanju o novoj svinjariji pričamo viceve…

Na godišnjicu smrti roditelja, uvek se pitam šta bi danas rekli ti čestiti ljudi na sve što se dešava u društvu.

 

Da, moglo se predpostaviti. Kažu da je čak spot sa devojčicom koji je snimio SNS napravljen da bi bio zabranjen, te da bi ovaj mogao da kaže eto vidite šta mi rade, a posle kukaju kako Rem ne radi svoj posao, kako nema demokratije, a mene kao predsednika zabranjuje ko hoće… Sjajno smišljeno, ako je ideja da ostaneš na vlasti I da ti ništa drugo nije bitno.

 

 Goru vlast nisam doživeo. Možda je nekad postojala, pre mog rodjenja, možda nikad.  U 21-vom veku, ovakav stepen bahatosti, korupcije i primitivizma. Toliko afera, a zbog svake pojedinačno bi u uredjenim društvima padale vlade. Ovde su akteri tih afera nakon njih još brži, jači i bolji. Visok procenat članova vlade sa sumnjivim diplomama, isto tako sumnjivih univerziteta, bivši šoferi, trgovci, vatrogasci… U ministarstvima starlete. Ministar vojni vojsku nikad video nije. Ministar zdravlja sa morbidnim nadimkom, a ministar prosvete u javnim nastupima nikako da izostavi kafansku rečcu “bre”, tako da čestit svet sklanja decu od televizora kad se ovaj pojavi, da im ne bi objašnjavali kako je taj bahati čika glavni za sve škole u Srbiji. Mnogi u vladajućoj koaliciji su predsednici malih stranaka, koji su se udomili u vlasti iz meni nepoznatih razloga, a kad bi izašli sami na izbore, pitanje da li bi dobili glasove uže familije, a sa sve tetkom iz Kanade, ne bi skupili trocifren broj glasova. Korupcija nikad veća, državni aparat nikad slabiji i nemoćniji, jer u njemu po principu partijskog zapošljavanja sedi gomila nestručnih i nekompetentnih, koja tu samo figurira a zapravo im je glavni zadatak partijski rad. Ovo su samo neke od odlika sadašnje vlasti, koja kaže da se bori za našu, a ja sam ubedjen samo za svoju decu, ne shvatajući da to što rade nije dobro ni za čiju decu. 

 

Ipak, naročito je tužno što vlast takva kakva je, nije najgora. I od toga ima gore. Gori su oni što po inerciji sa veoma malim prekidima vladaju već tri decenije i sad nam poručuju kako stoje postojano kano klisurine. Pravi slogan bi zapravo bio “mi muljamo postojano…”. To im se ne može osporiti, postojani su u muljanju, spremni na sve za puno  ministarskih i poslaničkih mesta, a lože se i na dobro plaćena mesta u upravnim i nadzornim odborima javnih preduzeća, u kojima ne rade ništa drugo osim što predstavljaju balast republičkom budžetu i zapravo krpelje koji decenijama uspešno sisaju krv ovog napaćenog i osiromašenog naroda.

 

A zašto su oni gori od vladajuće stranke? Vladajuća stranka, koliko god to meni bilo nerazumljivo ima kakvo-takvo uporište u biračkom telu. Njeni funkcioneri kriju se iza kulta ličnosti svog predsednika, koga jedan, doduše sve manji broj ljudi, podržava.  A šta rade ovi drugi, koji su u koaliciji sa njima? E oni su u potpunosti odstupili od svog programa i predstavljaju nešto sasvim suprotno od levice za koju tvrde da joj pripadaju. Podržavaju vlasnike krupnog kapitala, saradjuju sa njima, što je ok, ali u toj saradnji ne bore se za prava radnika, već iskjučivo za svoje interese, takve čak  u svojim redovima imaju. Vode javna preduzeća u kojima neki primaju mesečne plate za koju prosečan Srbin mora da radi pune dve godine. Ne, dragi prijatelji, tako se ne ponašaju levičari. Menjaju koalicione partnere kao čarape, mire se sa ideološkim neistomišljenicima, pa se opet posvadjaju. Njihov vodja nema problem  sa tim da javno izgovori kako “nije lud da podržava onoga ko neće doći na vlast”. Jasno, podržavaće ga onda kad dodje na vlast, neće da ga podržava dok nije na vlasti. Jer cilj je samo jedan, ostati na vlasti, pri vlasti, kako god…  Za sobom je godinama vukao lažne vodje penzionera, koje napraviše monarhihu u republičkom državnom uredjenju.  U nedostatku pozotišta u kući, isceniraće sukob sa onim koji mu daje vlast. Ali samo na kratko. Već sutradan rećiće, ako da Bog, opet ćemo napraviti koaliciju sa SNS-om. A njegov Bog se poslednjih osam godina zove Vućić. Samo on veruje u više bogova. Nekad mu se Bog zvao Tadić, sada Vučić, a ako treba zameniće ga, ali svakako on veruje u Boga koji mu daje koliko-toliko, apsolutno nezaslužene vlasti. Zato su ovi drugi gori od vladajuće stranke i ako je od toga teško biti gori, ali njima eto to polazi za rukom, jer se ta ruka veoma vešto u parlamentu upotrebljava u cilju zaštite isključivo svojih interesa. Nepismen tip koji veruje da nešto može je kriv. Ali više od takvog tipa su krivi oni koji se sanjim uortače, ne bune se, je rim je to u ličnom interesu.

 

A strašno je što ni ovi drugi nisu najgori. Jer, kako god mi gadni bili, ovi drugi, opet iz meni nerazumljivih razloga vuku jedan broj glasača iz devedesetih. Inercija je čudo. Verujem da dobar broj njihovih glasača,  još uvek nije upoznat sa činjenicom da je Slobodan Milošević preminuo, al šta ćeš... 

 

Ima dakle Srbija i treću kategoriju nekvaliteta, mulja i taloga... To su vam oni što su namolili Vučića da spusti cenzus sa pet na tri posto. Da se razumemo, ne mislim tu na sve. Želim da verujem,  (može biti da grešim), da postoje oni koji na ove izbore izlaze smatrajući da je to pravi način borbe protiv onih o kojima sam do sada pisao. Ali, većina, a možda i svi oni bi da se ogrebu za koje poslaničko mesto, ne hajući za program ili bilo koju doktrinu koje bi jedna politička organizacija morala da se drži. Neki medju njima ne haju ni za potpis na Sporazumu sa narodom. Evo zašto mislim da su najgori. Oni se tobože bore protiv aktuelne vlasti, ali tu vlast ne kritikuju. Ne, oni kritikuju opoziciju koja je za bojkot. Kažu da ta bojkot opozicija nema program. Pri tom oni ne govore o svom programu, već samo kritikuju opoziciju koja je za bojkot, očigledno da im je to jedini program, ali verovatno i obaveza prema onom ko je zbog njih cenzus smanjio i dao im kakvu-takvu šansu da se dohvate o tako željenog poslaničkog mesta. U borbi za što veći broj glasača oni se bore protiv onih koji na te izbore ne izlaze, a ne spominju one koji će na tim i takvim izborima jasno je, osvojiti vlast. Samo mnogima ni to nije dovoljno, jer je tri procenta za mnoge nedostižno. Potpuno je jasno da je politika „kurva“, da se mnogo toga može podvesti pod način političke borbe, ali je jasno da ovi lažni izbori imaju za cilj da Vučiću daju mandat u kome treba da dovrši započet posao. Učestvovanje na ovim izborima, zapravo znači davanje legitimiteta ne samo ovoj i ovakvoj vlasti, već i legitimitet za sve odluke koje će taj parlament doneti i time ostati upamćen kao najmračniji parlament, bar u novoj a bojim se i u celokupnoj istoriji Srbije.

 

Zbog toga je bojkot, ma koliko bolan i iznudjen, jedini ispravan izbor.

I koliko god mi bilo teško, ponosan sam što sa takvim parlamentom neću imati nikakve veze. I kad jednog dana odem Bogu na istinu i tamo me dočeka pradeda Radomir nosilac albanske spomenice, moćiču da mu mirno kažem, jebiga deda, uradio sam ono što sam kao jedan mali običan čovek mogao... Ok, bez ovog jebiga, u njegovom sistemu vrednosti praunuk ne sme da upotrebljava tu reč.

 

A vi kako hoćete. I znajte da sve neopredeljene ili opredeljene za ovu vlast prezirem. Znam rećićete morali smo. Ne, Niste morali, hteli ste. Verovali da će te dobiti posao, funkciju ili neku drugu privilegiju. Radili ste to da zaštitite svoje male sebične interese, ne razumevajući da u svakom smislu radite protiv sebe.

 

Moj odgovor kad mi budete kukali da ste zajebali i sebe i sve nas je jasan: Jebiga brate znali smo to...