Mnogo je lep Vračar. Znaš onu radnjicu na uglu Tomaša Ježa i Mileševske? Sad je tu Lebovski, meni je tamo zabranjen ulaz zbog kilograma, ali to je  neka sasvim druga priča...

Nemam pojma dal sam vam nekad rekao, moja tašta nosi sliku svog šporeta u novčaniku, ali kog, to je pitanje, pa dobro ne baš od milion dolara, nego od recimo hiljadu torti. Baš o tome sam hteo da vam nešto kažem.

Branka i ja smo stvarno bili pristojni mladi ljudi. Sad već pokojni čika Boško, Brankin ćale znao je to da ceni. Imao je te sada daleke 95-te, dve godine više nego ja sad, nakon uspešne pravosudne karijere otišao je u advokaturu, jer kao i svaki pošten čovek, devedesetih nije mogao da živi od plate. To proleće je bilo lepo, kao ne baš sva proleća u Srbiji. Jer ovog proleća mirisale su lipe, a sa neba je retko padala kiša, mi opet puni nade da će ukinute sankcije doneti nešto dobro, nismo mogli ni slutiti da će nekog vrlo bliskog proleća sa neba padati bombe.

Voleo sam šetnje sa čika Boškom. Bio je iskusan advokat, imao je širinu i što je meni verovatno najvažnije bezgraničnu dugovitost, pomešanu sa dobronamernošću da mi uvek nešto mudro i korisno kaže.

Na mestu koje sam opisao na početku teksta nalazila se jedna radnja koja je prodavala tehniku. Boško, onako komunikativan, zagotivio se sa poslovođom radnje, rekao mu da treba da kupi šporet i novi televizor. Ovaj mu reče da sve to ima po nekoj povoljnoj ceni, da može čekovima na više rata. Tetka Nena moja buduća tašta složila se da njen stari Artur Martin zameni novim šporetom koji je pravila“Sloboda” iz Čačka. Zove me jedan dan čika Boško i kaže “mali aj da mi pomogneš sutra, ovaj drugar će da preveze kolima od radnje do kuće, a ti samo da ubaciš u lift”, naravno jedva sam dočekao a mu nešto pomognem, čak sam ga uveravao da od Mileševske do Bože Adžije mogu da donesem šporet na leđima, mlad sam bio. Ma jok bre esi lud da se mučiš, nek doveze on.

I tako donesem televizor i šporet. Stari čuveni Artur Martin prebacim u neku zajedničku prostoriju i to je to. Svi bi rekli gotova priča, ali drama tek počinje.   

Par dana kasnije zove me Branka i kaže, ej jel ti nije problem da dođeš predveče, ćale ide sa Ganetom u neko zezanje, a ti mi trebaš da prebaciš novi šporet u zajedničku prostoriju, a vratiš onaj stari u kujnu. Naravno da nije problem, ali ne razumem fabulu radnje što bi reko Radovan, pa sad smo ga doneli. Ma pusti bre ova moja keva nije normalna, kaže ovaj novi šporet joj  ne valja, ne peče dobro kore za šuškavac. Ma ok reko, nego kad Boško vidi šta ćete da mu kažete?

Ko bre da vidi? pita Branka, Boško nema pojma kako izgleda šporet, jedino ne možemo da ga iznosimo kad je on tu, to bi morao da primeti... Logično, rekoh.

Za pola sata otrčim od mog Dorćola do Bože Adžij, šporet star tri dana vraćen je u ostavu, a na centralnom terenu zasijao je stari dobri Artur Martin, sve mu jebem da mu jebem, on je kriv za mojih 25 kilograma viška. Desetak godina kasnije Branka je kao uspešna advokatica jedva ubedila kevu da ga zamenimo sa nekim modernijim.

I tako, Boško i Gane se nadam se zezaju na nekom boljem mestu, Branka i ja i dalje umiremo od smeha kad se setimo ove priče, a tetka Nena i dalje u nekoj drugoj rerni peče razne stvari...

Ona srećom odoleva vremenu, a ja finalnim proizvodima iz njene rerne...

Dobro ne baš uvek, ali pogreši čovek, šta ćeš...