Ne nismo Džej i ja mogli biti prijatelji. Nismo se mogli upoznati na Dorćolu bez obzira na činjenicu što smo odrastali na samo par stotina metara jedan od drugog. Razlog za to nije što sam ja mlađi od njega pet godina, već što sam bez svoje zasluge rođen u porodici tadašnje "poštene inteligencije", a on, opet bez svoje krivice, od početka života bio prepušten ulici. Upoznali smo se mnogo godina kasnije.

Nismo bili prijatelji, drugari, jedva poznanici. I bez obzira što mene ne fasciniraju poznate ličnosti, Džeja sam zagotivio na keca... Zato što je znao ko je i šta je, nije glumio ludilo, do zadnjeg dana ostao je ono što jeste... Šmeker, drugarčina i umetnik koji je iza sebe ostavio mnogo toga lepog...

I koliko god to bilo teško, uspeo je da ostane svoj, ma da su se mnogi trudili da bude njihov. I baš zato i baš zbog toga ostaće legenda. Vidim ga sad kako gleda sa neba i umire od smeha, rekao bi mi "Baki ovi skroz prsli, pa de sam ja za Aleju ljubi te brat". Jesi Džeki, baš zato što si znao ko si i šta si, jer to u tvom životu nije bilo lako...

Pamtiću neke anegdote, koje nisu za javnost, pamtiću njegovu vedrinu i osmeh... I ako nisam ljubitelj te vrste muzike pamtiću nekoliko njegovih pesama koje će ga nadživeti, jer jesu umetnost...

I pamtiću nedelju sve joj jebem da joj jebem...