ČUKUR ČESMA NAŠE SADAŠNJOSTI

 

Kako se Čukur česma nalazi na putu od stana u kome sam odrastao, do škole u koju sam išao, pored ovog mesta, prošao sam više hiljada puta. I nikad se nije dogodilo da prođem a da to ne registrujem. Svaki put sam pomislio, kako je bilo strašno da samo zbog nečije bahatosti, osionosti i divljaštva, neko izgubi život. Posebnu tugu budilo mi je to što je u pitanju bio dečak, jedva nešto stariji nego ja tada.

 

Za one koji su zaboravili, 3. juna 1862. godine (po starom kalendaru 16. juna), око 4 sata popodne na Čukur česmi našlo se nekoliko turskih vojnika i nekoliko Srba sа testijama da natoče vodu. Posvađali su se ko će prvi da natoči . U toj gužvi, srpski dečak Sava Petković, šegrt bakalina Alekse Nikolića slučajno je razbio testiju turskom vojniku, a ovaj ga je nakon toga drugom testijom udario u glavu. Od ovih povreda dečak je izgubio život. Bio je kriv samo zato što se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Na putu bahatih, osionih, primitivnih, ali u tom trenutku moćnih .

Godine mog odrastanja bile su neko sasvim drugo, srećno i mirno vreme, tako da je u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka bilo sasvim normalno da se klinac u nižim razredima osnovne škole zapita više hiljada puta kako je to moglo da se dogodi, kakvi su to ljudi, kakvo je to vreme, država i društvo u kome neki dečak nastrada samo zbog toga što je došao da obavi za to vreme uobičajenu radnju. Dešavale su se i sada se dešavaju svađe i rasprave među ljudima pri obavljanju uobičajenih poslova. Ali kakav je mozak nekoga ko je spreman da ubije, jer je osion i moćan? I koliko god neko imao loše mišljenje o državi u kojoj sam ja odrastao, u toj državi institucije su radile svoj posao. Nesreća je bilo i na žalost biće ih. Uvek su postojali i postojaće ljudi koji su skloni nezakonitom i nemoralnom ponašanju, kao i oni koji izvršavaju ozbiljna krivična dela. U vremenu o kome govorim međutim, država nas je preko svojih nadležnih organa štitila, te su ružni događaji i nesreće svedeni na najmanju moguću meru. Definicija tog vremena bila je da si mogao da prespavaš u parku bez ikakvog straha da će ti se bilo šta loše dogoditi. Imao sam tu sreću da nikad nisam morao da prespavam u parku, ali je sigurno da smo živeli u jednom mnogo humanijem vremenu, da smo imali državu koja je mislila na svoje građane, te da smo svi u toj državi mislili i brinuli jedni o drugima. Sve su ovo činjenice koje objašnjavaju zašto je jedan osnovac osetio tugu i nelagodu kad god bi prošao pored Čukur česme.

Ne slažem se baš u potpunosti sa starom poštapalicom „istorija se ponavlja“, ali se to u manjem ili većem obimu zaista dešava. Na žalost onaj osnovac sa Dorćola četiri decenije kasnije dobio je odgovor na pitanje kakvo je to vreme bilo i kakvi su to ljudi zbog čije osionosti i bahatosti jedan dečak izgubi život samo zato što se takvim tipovima našao na putu.

159 godina kasnije, pre desetak dana, jedan dečak od 12 godina, dakle sličnih godina kao Sava Petković, koji se zvao Andrej Pekljušaj izgubio je život u Nišu 230 kilometara južnije od Čukur česme samo zbog toga što je pošao da kupi punjač za mobilni telefon. Motiv je bio sličan. I Sava i Andrej obavljali su uobičajene životne aktivnosti za vreme u kome su živeli. Nesrećni Sava išao je po vodu, nesrećni Andrej išao je do prodavnice. I jedan i drugi nisu činili ništa loše ili neuobičajeno. Krivi su zbog toga što su se našli na putu bahatih i osionih, koji misle da je ceo svet njihov, da drugi treba da im se sklanjaju sa puta, te da mogu da rade sve što požele. Turski vojnici primenili su fizičku snagu, a devetnaestogodišnjak u Nišu upotrebio je konjske snage moćnog automobila, iživljavajući se maloumnom vožnjom u centru jednog od najvećih gradova u Srbiji. Ovog puta nije nastradao samo Andrej. Život je izgubio i Dejan Ilić, muškarac od 48 godina, otac suprug, sin, brat i prijatelj. Divan čovek koji je tek imao šta da kaže i pruži pun doprinos u borbi da ova zemlja izgleda mnogo drugačije nego sada.

Mnogi će u želji da odbrane devetnaestogodišnjaka, vozača automobila koji je usmrtio dvoje ljudi reći da taj mladi čovek nije želeo nikog da ubije, da je to bila nesreća, dok su turski vojnici 159 godina ranije, oko 230 kilometara severnije želeli smrt Save Petkovića. Zaboravljaju da mi danas ne možemo biti sigurni u sve detalje zločina na Čukur česmi, tako da ne možemo da znamo da li su turski vojnici želeli da ubiju nesrećnog Savu. Ali kad nekog udariš iz sve snage tvrdim predmetom u glavu, smrtni ishod je sasvim izvestan.

Isto tako kad voziš automobil ne samo nedozvoljenom, već rekao bih, nerazumnom brzinom po centru velikog grada, a imaš samo devetnaest godina, ovakav epilog je sasvim izvestan. Jer, nije baš pouzdano uzdati se u sreću, ona često ne dođe kad ti treba.

Nije mi namera da u ovom tekstu ulazim u pravnu prirodu tragedije u Nišu, jer kao advokat dobro znam da bih za tako nešto ispred sebe morao imati sve pisane dokaze, ali se moram zapitati da li je jedna odluka o kazni sa teško delo ugrožavanja javnog saobraćaja sa smrtnom posledicom koja se dogodilo pre nekoliko godina opet 230 kilometara severnije od Niša, zapravo uticala na to da smo ovih dana ostali bez Andreja i Dejana? Koliko su svi koji su uticali na to ta sin jednog moćnika dobije nerazumno blagu kaznu, doprineli tome da sin nekih drugih nerazumnih i bahatih roditelja (ne umem drugačije da opišem roditelje koji jedva punoletnom detetu daju ovakav automobile da divlja po gradu) ubije dvoje nedužnih ljudi?

I eto odgovora dečaku sa Dorćola kakvo je to vreme bilo. Vreme u kome i sada živimo.

Istorijski izvori međutim tvrde da je događaj na Čukur česmi bio uzrok velikih oružanih sukoba između Srba i Turaka, te da je ovaj događaj u mnogome doprineo da Knez Mihailo Obrenović 1867 na Kalemegdanu dobije ključeve grada od turskog paše…

Maltretiranje, nesreće, bahatost, zlo i smrt traju dok to neko pristaje da trpi. Ni minut duže od toga.