Ako je danas živa i zdrava moja prva učiteljica Ljiljana Čelar (što joj ja od srca želim) te ako je neko poznaje, nemojte da joj kažete da sam postao advokat i aj da ne kažem pisac, ali recimo kolumnista ili bloger. To bi je dotuklo skroz. Spomenuta g-dja učiteljica je u septembru sada jako daleke 75-te godine prošlog stoleća, posle samo nedelju dana škole, pozvala moju sada na žalost pokojnu majku i tražila da me ispiše iz škole, mahala joj pred nosom nekom mojom sveskom, tvrdeći da sam ja potpuno nepismen. Sveska je zaista bila užas, onako sa ušima, ali se moja mama nije dala... rekla je uvaženoj učiteljici da me je upisala u školu da se tu opismenim. Kako se ja nisam složio sa mišljenjem moje majke i smatrao da sam u školi da bi se zajebavao sa drugarima, umalo nisam ponavljao prvi osnovne, ali nije se tada tako lako ponavljalo. Uprkos očajanju mojih roditelja, mene uopšte nije bilo briga za uspeh.

U školi me jedino baš nerviralo što ima puno časova izmedju odmora, tako da su me uporno ometali u igri sa drugari(ca)ma u peščanom i malom dvorištu, gde sam (ma da nisam umeo) baš voleo da igram fudbal. Učiteljica Ljilja Čelar, spasla se prerane smrti, tako što je negde u drugom osnovne prestala da bude učiteljica. I sada sam u ubedjenju da je posle godinu dana pokušavanja da od mene napravi djaka, rekla sebi u četrdesetim godinama, nakon dve decenije u prosveti, da ona zaista nije za taj posao. Mislim da je otišla u kamiondžije, posle mene, ibarska magistrala je izgledala predivno.

Kod sledeće učiteljice Rade prošao sam značajno bolje. Rada danas sigurno nije živa, jer da jeste morala bi imati preko 100 godina. Njoj je bilo važnije šta ja pišem, a ne kako pišem, tako da su počele da padaju prve petice na pismenom iz srpskog. I dalje sam medjutim školu doživljavao kao mesto gde mogu da se dobro zajebavam, menjam sličice Prleta i Tihija i sa Andrijom i Jancom pravim plan kako da upoznam Duleta Savića. Na žalost taj plan do danas nismo ostvarili.
Sreda je bila dan za rekreativnu nastavu, kad se odlazilo na bazen koji se tada zvao „25-ti maj“. Nekoliko drugara i ja odlučili smo da zbrišemo i otišli pravo kod Gruje da se zajebavamo. Brzo smo promenili lokaciju, ali nas je Grujina baba druknula kod njegovog ćaleta. Ovaj je onako besan pozvao moju kevu i rekao da više neće da me vidi da se družim sa Grujom. Dodjem kući, naravno saslušanje. Bio sam dovoljno mudar da pokvasim kupaće gaće, ali to je samo dodatno iznerviralo moju kevu, tako da me baš dobro olupala...

Prolazile su godine, vremenom sam shvatio čemu služi škola, završio je, studirao, diplomirao, postao advokat... Grujin ćale bio je pravnik u penziji i konstantno me jurio da nešto saradjujemo, što sam ja prihvatio. Nikad mu nisam zamerio zbog onih batina koje mi je namestio...

Valjda je sve to od mene napravilo prilično opuštenog ćaleta koji nikad nije pravio frku deci oko bilo čega. Više sam voleo da nerviram vaspitačice u državnim vrtićima. Pre oko 15 godina u srednjoj grupi vrtića, Neca se druži sa Milicom, nemirnom i nestašnom devojčicom. Kaže mi vaspitačica Kalina, znate trebalo bi da skrenete pažnju Neci da se ne druži sa Milicom. Što pobogu? . Znate njena mama je razvedena i ima dečka. Ih lebac ti jebem, baš šteta što ima dečka, samo to nema veze sa Necom... Naravno da sam ćerki rekao da se druži što više sa Milicom. A ja se nisam družio sa Milicinom mamom, šta ću kad ima dečka... koji je inače postao kasnije moj drug Toma, klavijaturista iz „oktobra 1864“.

Par godina kasnije dodjem u isti vrtić u srednju grupu da pokupim Bokija. Vaspitačica koja je delovala kao da se nasmejala zadnji put 72-ge, kad je čula da je Lajka uginula u kosmosu. Kaže mi smrknuta i zabrinuta da postoji problem. Bokijev crtež je na nivou čiča Gliše. Au samo mi to nemoj govoriti jebote... Baš se čudim. Znate, kaže vaspitačica, to nije normalno. Uvažena gospodjo kažem joj i iz torbe izvadim svoj advokatski rokovnik, znate ja ne želim da se hvalim, nemam nikakvu crtu narcsoidnosti, ali moj crtež je na nivou čiča Gliše, evo pogledajte moj rokovnik...a eto advokat sam i kako tako, od tog posla živim. Pokupim Bokija i ostavim je u čudu. Umrla je par godina kasnije, negde oko pedesete... Infarkt jbg... Boki je suroviji od mene, moja učiteljica je samo promenila profesiju...

Nikad ih nisam opterećivao visokim ciljevima. Polako ali sigurno rastu u dobre ljude. Niko se ne bode ni u venu ni u dupe. U školi su prosečni, Neca se sprema za psihologiju, a Boki se sprema za novogodišnji raspust, pa da svaki dan možemo u welnes na treninge. Smara ga škola, dosadno brate, svaki dan... Ali je zdrav, pametan i dobar.

Nemojte smarati decu, pustite ih da ne budu briljantni i nepogrešivi. Nemojte preko njih ostvarivati svoje neostvarene ambicije. Pustite ih da žive i da budu ljudi, dobri ljudi. To je najvažnije...