Preuzeli smo kafanu, naša je, radimo šta hoćemo, izgovori Miki Rubiroza u filmu „Jagode u grlu“, priči o ekipi sredovečnih tipova, koji se sreću par decenija nakon što su se po okončanju srednje škole rastali i svako krenuo svojim putem. I koliko god da su se ovoj večeri radovali, nakon što su kočnice popustile usled ispijanja veće količine alkohola, na površinu su isplivali njihovi odavno nerazrešeni sukobi, zavist, pa čak i mržnja... Pijani, bahati, nenormalni, u jednom trenutku većina njih počinje da se prepušta animalnim instiktima, te njihovo ponašanje više liči na ponašanje životinja nego ljudi... Suština je da su preuzeli kafanu, ili ti splav, da rade šta god im padne na pamet... Na obali ostaju neki mladi, simpatični ljudi, koji ne mogu da veruju šta se dešava i šta ovi ljudi koji im mogu po godinama biti roditelji, rade.

Nisu samo ljudi u ovom filmu preuzeli kafanu i ne rade samo oni šta im se prohte. Dešava se to i u stvarnom životu.

Jovana Popović uhapšena je u svom Novom sadu i odvedena u zatvor u Zabeli medju one koji su počinili najteža krivična dela. Devojka, koja je samo par godina starija od moje ćerke i koja nikada nije osudjivana, niti je u njenom ponašanju ikada bilo ičega protivzakonitog, utamničena je, po mom mišljenju bez osnova. 

 

S obzirom na činjenicu da sam advokat, izbegavam da se u svojim tekstovima upuštam u pravno tumačenje predmeta u kome ne postupam, all ovog puta napraviću izuzetak, jer stanje jeste vanredno, te će se ipak ovaj tekst odnositi ne samo na povredu pravde u prirodnom smislu, već i na povredu prava u formalnom smislu, bar na osnovu onih saznanja do kojih sam ja mogao da dodjem preko društvenih mreža, ili onih retkih medija, na kojima se može pročitati ili videti nešto drugo, osim recimo, dragog nam predsednika, koji doduše posredno, tvrdi da može da potpuno sam pilotira avionom do Kine i nazad.

 

Kao advokatu koji poznaje krivično pravo, priznajem da mi iz onoga što sam pričitao u medima, ništa nije jasno. Suština je pre svega u tome da je Jovana Popović lišena slobode zbog toga što nije poštovala meru samoizolacije. Prema tvrdnjama njenog advokata, njoj ni jednim aktom nije odredjena ovakva mera. Da podsetimo ili upoznamo onog ko to nije znao: Jovana Popović, vratila se u Srbiju iz Crne gore 14. marta, dakle kada u Srbiji još nije uvedeno vanredno stanje, iz zemlje u kojoj u tom momentu nije registovan ni jedan slučaj korona virusa. Ono što je u pravnom smislu najbitnije, Jovana Popović prilikom ulaska u zemlju nije dobila odluku kojom joj se odredjuje kućna izolacija, već joj je samo usmeno saopšteno da izbegava kontakte. I da svima bude jasno, da bi neko mogao da bude procesuiran zbog kršenja neke mere, ta mera mora mu biti odredjena nekim aktom, rešenjem ili odlukom, a opet takvo rešenje ili odluka mora biti doneto na osnovu nekog važećeg zakona ili uredbe u republici Srbiji.

 

Kako, prema navodima retkih media koji uopšte spominju mladu studentkinju, u konkretnom slučaju nije uradjeno ništa od navedenog, ne postoji pravni osnov da se protiv Jovane pokreće bilo kakav postupak, a naročito ne postoji pravni osnov za pritvor koji joj je odredjen  u trajanju od 30 dana. Treba da se sada malo osvrnemo i na to šta je pritvor i kada se on može izreći. Pritvor je nužna mera i on se može izreći samo u slučajevima jasno predvidjenim zakonom o krivičnom postupku. Jovani je pritvor odredjen zbog mogućnosti ponavljanja dela. Ovaj razlog svakako ne stoji. Na stranu to, što devojka koja nikad u svom životu nije prekršila zakon, svakako to ne bi ni sada činila, Jovana čak i kad bi to htela da ponovi, ne bi mogla. Jer Jovana je lišena slobode nakon deset dana od povratka u Srbiju, iz Crne gore u kojoj ponavljam u tom trenutku nije bilo zaraženih korona virusom. Podsetiću da inkubacija traje najduže 14 dana, dakle Jovana 28. marta, nije predstavljala ni teoretsku opasnost po zdravlje bilo kog čoveka.

 

Svima je jasno da se ne radi o Jovaninom kršenju zakona, već o „BAGRI“. Jer, Jovana je došla iz zemlje u kojoj je što se tiče virusa u tom momentu bila bezbednija nego u Srbiji, te u faktičkom smislu, nije ni bilo nekog razloga za izolaciju. Veća je verovatnoća da je u Srbiji bilo ko od nas potencijalni nosilac virusa od nje, jer ponavljam došla je sa teritorije države u kojoj tada nije bilo zaraženih. 

 

Možda je kriva što nije išla u šoping u Milano, onako kako je to preporučio jedan „ugledni“ doktor. Ili, što nije našla izgovor da svaki dan „popije po jednu“ kako to reče predsednik?

 

Ne, dragi prijatelji, nije u tome stvar. Jovana je utamničena jer je ovima što su preuzeli kafanu i rade šta hoće, gurnula prst u oko, jednom rečju, a ta reč je-BAGRA.

 

I dok je Jovana potpuno zdrava, utamničena, potencijalni nosilac virusa šeta se po zemlji Srbiji sa svojom svitom, u danima kad su bilo kakvi skupovi zabranjeni. Jer jebiga, kafana je njegova...

 

Samo ne smemo zaboraviti, da se film o kome sam govorio na početku teksta, završava tako što splav-kafana plovi Savom bez cilja i bez kormilara, sa gomilom bahatih, pijanih i neuračunljivih tipova, u njima nepoznatom pravcu. Njima to medjutim nije bitno. Bitno im je da luduju i da se onako pijani bahate...

 

Ali kad se otrezne treba da shvate jednu stvar. Jovana je i u zatvoru u Zabeli slobodnija od mnogih od nas, a posebno od tipova koji su je tamo poslali...

 

Jer srce njeno ponosno je, veliko je, slobodno je...