Možda je blam da kukam, jebiga moj pradeda Radomir je od svoje dvadesete do dvadeset sedme godine života bio u tri rata. Ali svako vreme ima svoju zajebanciju. 

Nezapamćena inflacija 93-će udarila je najviše na one koji nisu imali. Kako sam u tom trenutku bio student, bez dara i para za sitan šverc, jasno je da sam se borio za puko preživljavanje. Sirotinja uvek najviše najebe. 

Opširnije: PRODJE ŽIVOT U VANREDNOM SRANJU

 septembru 87-me, sa samo osamnaest godina, odmah nakon što sam u julu upisao prava, obreo sam se u Novom Mestu u Sloveniji, gde me je vojni odsek poslao da odslužim dug domovini. Bio sam valjda medju poslednjim generacijama koje su vojni rok služile u mirnodopskim uslovima. Obuka uobičajena, rutinske vojne aktivnosti, upoznavanje sa haubicom, nekoliko nedelja šumske straže i eto nove godine. Pošto sam tobože obučen, prekomandovan sam iz prizemja na drugi sprat iste zgrade. Ispred mene bilo je još osam meseci vojske i nikakve obaveze, osim da budem tu. Septembar te 88-me, činio mi se toliko daleko, da sam pomislio kako nikad neće doći. Ali sve prodje i svaki datum koji čekaš dodje. 

Opširnije: ĆUTI KENJAJ I BRZINE MENJAJ, PROĆI ĆE

Preuzeli smo kafanu, naša je, radimo šta hoćemo, izgovori Miki Rubiroza u filmu „Jagode u grlu“, priči o ekipi sredovečnih tipova, koji se sreću par decenija nakon što su se po okončanju srednje škole rastali i svako krenuo svojim putem. I koliko god da su se ovoj večeri radovali, nakon što su kočnice popustile usled ispijanja veće količine alkohola, na površinu su isplivali njihovi odavno nerazrešeni sukobi, zavist, pa čak i mržnja... Pijani, bahati, nenormalni, u jednom trenutku većina njih počinje da se prepušta animalnim instiktima, te njihovo ponašanje više liči na ponašanje životinja nego ljudi... Suština je da su preuzeli kafanu, ili ti splav, da rade šta god im padne na pamet... Na obali ostaju neki mladi, simpatični ljudi, koji ne mogu da veruju šta se dešava i šta ovi ljudi koji im mogu po godinama biti roditelji, rade.

Nisu samo ljudi u ovom filmu preuzeli kafanu i ne rade samo oni šta im se prohte. Dešava se to i u stvarnom životu.

Opširnije: SRCE TVOJE PONOSNO JE, VELIKO JE, SLOBODNO JE

Veliki plakar dnevne sobe stana u kome sam odrastao u Dušanovoj ulici, bilo je pun stvari. Voleo sam taj plakar, jer mi je služio kao go, u mojoj igri fudbala, dok sam maštao da sam Dule Savić. U pauzama izmišljenih utakmica voleo sam da preturam po njegovoj unutrašnjosti. Posebno mi je bila zanimljiva torba civilne zaštite sivomaslinaste boje koju je svaka kuća morala da ima. U njoj sam prvi put video gas masku, koju sam obožavao da stavljam, pošto sredinom sedamdesetih sa recimo pet godina, naravno ništa nisam kapirao. Nisam znao da će mi se ta maska kasnije na odluženju vojnog roka pošteno smučiti. Osim gas maske u torbici je bilo svega i svačega, pre svega valjda pribor za prvu pomoć. Keva i ćale nisu bili oduševljeni zbog ove moje zabave, jer se ta torbica doživljavala kao nešto veoma važno. Ozbiljna država, ozbiljni ljudi i ozbiljna služba civilne zaštite. 

Opširnije: OZBILJNO NEOZBILJNA DRŽAVA

Uvek sam prezirao podele i tabore. Čak sam u nižim razredima osnovne uvek gledao da svi po malo budu Prle. Kad smo se igrali „Otpisanih“ svi su hteli da budu Prle, oko Tihija smo se nekako dogovarali, ali Paja čutura teško... A zamisli tek kako da nahvataš nekoga da bude Kriger, jbg baš je teško išlo. Dok se mi dogovorimo prodje veliki odmor. 

Kasnije, kad su nas više zanimale igre sa devojčicama, bio sam protiv pravljenja klanova u odeljenju. Tako i kasnije u vojsci, na fakultetu, a u poslu se ova moja osobina pokazala kao ozbiljna mana. 

Opširnije: PREDSEDNIČE MOJNE DA NAS DELIŠ, TREBA DA SE MNOŽIMO

Vidi, nisam ja nikad bio huligan. I sad, bez obzira što volim da moje tekstove čita što više ljudi, eto priznajem, kao klinac pripadao sam navijačkoj grupi “delija”, ma da smo se mi onda u prvoj polovini osamdesetih zvali prosto “cigani”. Nadam se da sad neću da naljutim “grobare”.  Nisam nikad pravio neke ozbiljne probleme, jer već negde napisah, kod mog ćaleta nisi imao izbor. To što bi meni policija radila, bila bi humanitarna akcija u odnosu na njegovo propuštanje kroz šake. Tako da je sve ostalo na nekom mom dečačkom, a kasnije i pubertetskom buntu, u okviru, ili bar na ivici zakona. Pevali smo neke pesme za koje mi ni tada ni sada ne ide u glavu zbog čega su bile zabranjene. Vi mladji nemate pojma da je čak i pesma “Tamo daleko” bila zabranjena u prvoj  polovini osamdesetih godina prošlog veka. Ako ne zabranjena, a ono bar “nepoželjna”. Kako sam već tada jako dobro poznavao taj deo srpske istorije, bio sam baš besan zbog toga. Ne spadam u ljude koji smatraju da smo mi “nebeski narod”, ali znam da smo u istoriji imali velikih dostignuća, od kojih je možda najveće, herojska borba u Velikom ili ti prvom svetskom ratu. I baš ta pesma, govori samo o želji srpskih vojnika na Krfu da se što pre vrate u Srbiju i za mene, ona je čak više ljubavna nego rodoljubiva. Šta onda tek reći za “ Oj vojvodo Sindjeliću”. Drugove „plave” izrazito je nervirao srpski sin od Resave ravne, a ja opet nisam razumeo zašto. Čista  rodoljubiva pesma o srpskom vojvodi i junaku. Tom pesmom samo se slavi vojvoda Sindjelić i definitivno ne vredjaju osećanja bilo kog drugog pojedinca, niti naroda. Ali, svaki režim imao je svoje gluposti. E, u drugoj polovini osamdesetih stege su popustile. Sa ogromnim zadovoljstvom vredjali smo u “Pioniru” pokojnog Dražena Petrovića, često je to baš zasluživao, jer, pokoj mu duši, voleo je da provocira. 

Opširnije: AKO OPŠTIŠ SA HOMOSEKSUALCEM I SAM SI TO ISTO