TUŽNA PRIČA O SADAŠNJOSTI SRBIJE

Nije ovo priča ni o jednom pojedincu.Ne zato što se bilo čega bojim, već zbog toga što hoću da pustim nadležne državne organe da rade svoj posao i da kao advokat poštujem pretpostavku nevinosti. Nije ovo priča ni o mojoj strepnji i strahu da li će nadležna tužilaštva i sudovi imati snage da sprovedu postupak u skladu sa zakonom bez uticaja lokalnih moćnika. O tome možda nekom drugom prilikom. Ovo je priča o Srbiji danas. Jer to se dešava svuda oko nas.

 

Oni su mi jasni. Gade mi se, ali su mi jasni. Bahati, primitivni, moćni. Raspaljuje ih spoznaja da mogu šta god hoće i činjenica da ih nesrećni podanici gledaju kao bogove. Ipak, svesni da im je biološki ostalo premalo vremena da bi zadovoljili sve svoje perverzne želje, te da uprkos činjenici da mogu šta hoće, ne mogu i dokle hoće. Žure, jer ostalo je malo. Neumereni, zadrigli, podbuli, bez želje da obuzdaju svoje perverzne nagone, naprotiv traže način da još više raspale strast koja neumitno prolazi i kao besni psi jure na sledeće orgije, smišljajući nove gadosti.

Svestan da ni jedna priča nije ista, bez ideje da uvredim bilo koju žrtvu ili njenu porodicu, pitam se šta se dogodilo sa očevima koji su prećutno, a bojim se negde i glasno podržali svoje mezimice? Kako nisu pomislili da to njihovo pristajanje ima za posledicu da će u nekom lokalnom ćumezu pijane usne zadriglog ostarelog muškaraca koji bazdi na znoj, alkohol, duvan i roštiljski luk završiti na licima i telima njihovih princeza koje su sa mukom podizali? Šta ih je dovelo do toga da ćute na činjenicu da usne voljene, često jedine devojčice kojima ih je ljubila po dolasku kući nakon napornog radnog dana i teške borbe za egzistenciju cele porodice, trčeći im u zagrljaj uz ono obavezno "tatice ja tebe mnogo voim", samo deceniju kasnije nepotrebno "napumpane" kojim kubikom silikona, završe na znojavim, opuštenim, ostrelim mošnicama koje zaudaraju na mokraću? Da li pomisle da je kosica koja je zanosno mirisala na bebi šampon, šireći oko sebe spokojstvo i toplinu porodičnog doma, sada umrljana telesnim izlučevinama bahatog, primitivnog, ogavnog primitivca? Da li su svesno,ili nesvesno pristali da rešenje egzistencije svoje porodice direktno lišava njihove mezimice slatkog nemira mladalačkih ljubavi i nestrpljivog isčekivanja zvona koje označava početak velikog odmora na kome će se videti, a možda i čežnjivo poljubiti sa nestašnim dečkom iz susednog odeljenja?

Da li su svesni da lažu sebe, hvaleći se uz pivo drugarima u kafani sa kariranim stolnjacima, kako im se ćerka dobro snašla, jer je veoma uvažava neki lokalni moćnik koji je neopisivo sposoban i ima poznanstva "čak u Austriju" i da nije njega svi bi poumirali od gladi? Puni ponosa hvalili su se da ih je neki lokalni funkcioner angažovao da prikupljaju kapilarne glasove za sledeće izbore i da neskriveno prete da onaj ko ne da svoj potpis nema čemu da se nada u njihovoj varoši. Objašnjavajući pri tom celom društvu da je za sve kriva opozicija, koja je opljačkala Srbiju. Neumereno i agresivno zarad sitnog materijalnog interesa žrtva je štitila svog dželata.

Zašto su se pravili da ne vide kad su im devojčice izlazile u kafanu u mini suknjama, napadno našminkane da bi izgledale što starije? I kad je sve ovo u Srbiji postalo normalno ili se čak smatra uspehom kojim se obavezno treba pohvaliti familiji i prijateljima?

Gde je nestao balkanski alfa mužjak koji je bio spreman da se pobije sa svakim ko mu nešto dobaci ženi i pretvorio se u poslušnika lokalnog moćnika koji pristaje na to da mu žena u zamenu za platu u nekom opštinskom ili državnom organu, pruža nadređenima seksualne usluge?

Zbog čega žrtve štite svoje dželate i nakon saznanja za njihova nedela?

Strah, nemoć, nemaština, nezaposlenost, borba za biološki opstanak. Ne mogu da razumem, ne mogu da opravdam.

Porodica je nekad bila svetinja koja se čuva i u koju drugi ma koliko da su moćni ne diraju.

Nije najgore što je Srbija zemlja siromašnih i obespravljenih. Najgore je što smo kao narod potpuno moralno posrnuli, pristajući da za sitne privilegije izgubimo i porodicu i sopstveni identitet, dok obmanjujući sebe svoju katastrofu predstavljamo kao uspeh.

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing