U OVOJ ZEMLJI POSTOJI NEKO VAŽNIJI I OD SAMOG BOGA

(reditelj i pisac Goran Marković, roman “Tito i ja”)

 

19.02.2020. auto put Beograd-Niš oko 14 časova,

Boki sedi pored mene u starom Renou. Dan prohladan, ali vedar. Raspust se produžio, pa sam rešio da skoknemo do Kragujevca, malo prošetamo i prisustvujemo skupu opozicije koji počinje u 18 časova na đačkom trgu. Koristim svaku priliku da mu pričam o pravnoj nauci, s obzirom na činjenicu da ide u klasičnu gimnaziju. U okolnim zemljama besni epidemija, priča se o prekidu školske godine. Razgovaramo o podeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, kao i o državnim organima koji su nosioci navedenih oblika vlasti. A tata, kako onda Vučić odlučuje o svemu? pita logično Boki. Vidi sine, da Vučić radi sve onako kako piše u ustavu i zakonu, mi sad ne bi bili na putu za Kragujevac...

 

Kao mladi student prava, ušao sam na nekim predavanjima u korektnu diskusiju sa starim profesorom, čije ime neću spominjati jer odavno nije među živima. Osporio sam njegovo monarhističko ubeđenje stavom da je u monarhiji jedan čovek uvek iznad zakona, te da je titula monarha nasledna, što po teoriji prirodnog prava, ali i mom ličnom osećaju za pravičnost, ne može biti ispravno. Monarhov sin, koga romanične devojke zovu princ, mogao bi biti bez ikakvih afiniteta da se bavi državom. On ima apsolutno pravo da ga više od važnih državnih poslova zanima popravka lamele sa plivajućim zamajcem, što bi u Srbiji bio veoma unosan posao, s obzirom na činjenicu da se ovog zamajca moji sunarodnici plaše više od pandemije virusa Covid 19. E sad, koliko god bio tužan život princa koji voli lamele, a ne voli vlast, veći je problem ostalih građana te države. Šta raditi sa vladarom, koji nema afiniteta niti sposobnosti da vlada? Naravno, nisam u toj diskusiji sa profesorom potezao argument plivajućeg zamajca jer verovatno tada takvo čudo tehnike nije ni postojalo, ali sam profesora uveravao da je potrebno da pred zakonom budemo svi jednaki, što u monarhiji nije slučaj. Mladi kolega, reče profesor, znate li Vi da je u ovoj zemlji nekoliko decenija ceo centralni komitet bio iznad zakona?

Koliko god ostao pri svom stavu, verovao sam profesoru da su u državi koja je po svom obliku vladavine bila republika, mnogi bili iznad zakona. I smatrao sam da je to strašno...

O da, ceo svoj život to konstatujem. U moderoj državi kakvoj jedan deo mojih sunarodnika teži, država vlada preko svojih organa, a ti organi pripadaju jednoj od tri grane vlasti. Zakonodavnoj, sudskoj i izvršnoj. U takvoj, uređenoj državi, sudovi donose odluke da li je neko kriv ili nije, a postupak pokreće tužilaštvo. U krivično-pravnom smislu, u ovakvim državama, takođe, strogo se poštuje pretpostavka nevinosti, koja znači da je svako nevin dok se drugačije ne dokaže.

Srbija na žalost odavno ne spada u takve države. Ovde si ako misliš drugačije, a naročito ako si neko od lidera opozicije, kriv kad o tome odluče na privatnoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, ili tabloidi čiji vlasnici nemaju veze sa novinarstvom, ali rade po nalogu jednog čoveka koji je u ovoj zemlji, koja se na žalost ne može zvati državom, važniji i od samog Boga. Jer Bog je neko za koga nismo jasno utvrdili da li postoji, a apsolutno je dozvoljeno da u njega ne veruješ. Ovaj drugi lik na koga mislim je stvaran i prikazuje nam se svakodnevno, na svim televizijama. Ni u jednom zakonu to ne stoji, ali u praksi u njega moraš da veruješ. Ne moraš, ali onda ne možeš da dobiješ posao ili neku drugu pogodnost koja ti po zakonu pripada. Jer po zakonu smo svi jednaki, samo su neki jednakiji od ostalih, a glavni zakon je zapravo nepisano pravilo: član 1. „predsednik je uvek u pravu“. Član 2. „ako predsednik nije u pravu, ima se primeniti član 1“.

                                                 

ON , nekad lično, a nekad preko svojih poslušnika, sa kojima pristojan čovek ne bi ni kafu popio, odlučuje o tome ko je kriv, te da li će se kako i kada nekom suditi.

Ako si dakle u ovoj zemlji opozicioni lider pretpostavka nevinosti malo je izmenjena i glasi: „opozicioni lider ili drugo lice koje misli drugačije krivo je i ako dokazi govore drugačiuje, te čak i ako se nikad ne pokrene sudski postupak, vlast će o njemu i dalje bez posledica iznositi najgore laži, uvrede i bljuvotine, jer je tako u mogućnosti, skoro u svim sredstvima javnog informisanja, ali i u narodnoj skupštini u kojoj jedan čovek odlučuje šta će se govoriti. Posebno pravo da o načinu sprovođenja krivičnog postupka govore, imaju NJEGOVI poslušnici, na televiziji sa nacionalnom frekvencijom dok se regler ne spusti. Jer smo opet tako u mogućnosti“.

I najstrašnije od svega je to što ovakvo stanje doživljavamo kao normalno. Ćute novinari, pravnici, stručna javnost, razna udruženja...

Ali pričaju njegovi šta god i kad god im to padne na pamet. A to što im padne na pamet nema veze ni sa zakonom ni sa zdravim razumom.

Tajno, da svi čuju za vreme reklama...

Slučajno ili namerno, zar je bitno?

 

 

 

 

 

 

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing