VERIDBA KOJA JE POBEDILA BOMBARDOVANJE

Utorak, 23.mart.1999.oko 20  časova, Zemun,    

Prelepo zdanje „Stare kapetanije“ na Dunavskom keju u Zemunu, ove večeri izgledalo je sablasno. Otmen i sa ukusom uredjen restoran bio je potpuno i gotovo neprijatno prazan. Tamburaši, koji su bili nezaobilazni deo ugodnog ambijenta ovog objekta, sedeli su zabrinuto u predvorju restorana. Braca i Branka stigli su prvi, za njima Brankin brat i kuma, ali niko nije bio raspoložen. Nina i Dejan javili su da neće doći. Nisu se usudili preko mosta...

 

Pre manje od sat vremena Havijer Solana, generalni sekretar NATO pakta izdao je aktivirajuću naredbu, žurka je mogla da počne. Svakog časa očekivao se vazdušni napad, ali ipak sirene za vazdušnu opasnost nisu se još oglasile.

Braca je bio očajan. I baš večeras, kad sam želeo da sve bude sjajno, razmišljao je u sebi. Nije ga bilo briga za rodjendan, slavio ga je svake godine, ali večeras je verio Branku. Ma da nije pridadavao značaja simbolici, želeo je da ovo bude posebno veče, znao je da je njoj to bitno. Skoro od samog početka njihove veze bili su jako vezani. Samo dva meseca od početka zabavljanja, nakon završetka drugog razreda srednje škole, pritekla mu je u pomoć. Morao je da radi tokom celih studija. Ovog puta na redu je bilo leplenje zastavica za sladolede, posao koji se radio kod kuće, ne posebno naporan, ali beskrajno dosadan. Da bi zaradio nešto morao je da zalepi nekoliko desetina hiljada, a za to je trebalo vremena. Upala je jednog junskog dana u stan na Dorćolu, donela koka kolu i sladoled i radosno rekla: došla sam da ti pomognem. Bilo mu je glupo da je smara, rekao joj je da mu samo pravi društvo. Ozbiljno ga je pogledala i rekla: vidi ti i ja izgleda pravimo ozbiljnu vezu, a pod tim se podrazumeva i da pomognemo jedno drugom kad je frka. Završila sam razred sa svim peticama i nemam baš neke obaveze. Od tog dana znao je da je ona prava. Osim što su mu se veoma dopadale njene grudi i guza, što je obožavao njene zelene oči, postajalo je očigledno da je Branka ta fatalna žena. Kad devojka od samo šesnaest godina ovako rezonuje to se ne sme ispustiti. I zbog milion ovakvih situacija za deset godina, želeo je da se večeras oseća posebno. A zbog novonastale situacije, on nije znao da li će je kući vratiti živu.

-Ali gospodjice večeras nema muzike, smireno je objašnjavao konobar, znate li vi da je počeo rat, a to znači da sad mogu ovde da udju i sve nas pošalju na položaje.

-šta me briga za rat, ja se večeras verim i hoću muziku, vikala je Branka.

-Branka čovek je u pravu, to je viša sila, šta možemo, večeraćemo bez muzike, pokušavao je Dušan da smiri situaciju. Nekako se smirila, a ostatak večeri je protekao u neuspešnim pokušajima svih prisutnih da se opuste, nije išlo. Sasvim logično. Uz sve Bracine napore da se šalom popravi atmosvera, osmesi na licima svih za stolom su bili puni strepnje. Slušale su se vesti i razgovaralo o tome kad će pasti prve bombe na Beograd i Srbiju.

Da li je moguće da ni jedno sranje ne može da nas zaobidje razmišljao je Braca. Od prve godine fakulteta morao je da radi, toliko su pokušavali da ga mobilišu i oteraju u Vukovar, kao da je Supermen koji može sam da dobije taj rat, onda nemaština, inflacija koja nikad nije zabeležena i sad bombe. I to u trenutku kad je u punom ritmu rešio da spička pravosudni, postane advokat i zasnuje porodicu, nek ide sve u pičku materinu...

Iz razmišljanja ga je trgao Brankin glas: Braco aj da platimo, pa idemo kući i oni će sa nama na tortu, idemo dok nisu srušili mostove...

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing