JER GAJBICE TEŠKE BILE SU BAŠ...

U želji da opravda svog sina zbog fotografija sa nekim njegovim “nestašnim” drugovima predsednik reče da i on sam ima puno fotografija sa kriminalcima, te naravno u tom kontekstu opet spomenu Đilasa. I tu meni u glavi otvori mnoga pitanja i potrebu da objasnim bar onom delu građana Srbije koji žele da misle svojom glavom da mu komparacija opet nije baš najbolja. Ali da krenemo redom.

 

Kad su u pitanju tuđa deca, ne volim da o tome pišem i komentarišem. Ovo je retka situacija gde svoje mišljenje zadržavam za sebe, te se pristojno držim mišljenja da svako treba da počisti đubre ispred svog praga, u prevodu, da brine o svojoj deci, a tuđu da ostavi njihovim roditeljima. Ali moramo prvo da dođemo do definicije pojma deteta. U subjektivno-emotivnom smislu, roditelju je njegovo dete, dete, dok je živ. U formalno pravnom smislu međutim stvari stoje malo drugačije. Tu dolazimo do toga da se osoba može smatrati detetom do navršene osamnaeste godine života, a nakon toga stiče punu poslovnu sposobnost i sama odgovara za svoje postupke. Dakle, kad je neko punoletan sam odgovara za to šta radi, pa i sa kim se fotografiše. Toliko o temi dece.

Međutim, imam potrebu da ovde objasnim i šta znači pojam kriminalac. Zakon ne poznaje ovaj pojam, ali se svakako misli na osobu koja je sklona vršenju krivičnih dela, koja je osuđivana i ponavlja izvršenje krivičnog dela. Kad je pre nekoliko meseci, ne bih znao iz kojih razloga, predsednik želeo da objasni da su neki mladi momci dobri, rekao je to, uveravajući građane da oni pa skoro i da nisu osuđivani. Ovih dana, isti ti fini momci su najgori kriminalni klan i treba da sklanjamo decu od televizora zbog prikazivanja njihovih zločina.

Kako god bilo, Dragan Đilas ne može nikako biti kriminalac i to mi je drago jer ja pazim sa kim se družim. Ne može biti kriminalac jer nije počinio ni jedno krivično delo, nije osuđivan, a koliko mi je poznato protiv njega se ne vodi ni jedan krivični postupak. Sa druge strane, krivično delo je kad za nekog tvrdiš da je kriminalac, da je učinio neko krivično delo, a da za to nemaš dokaze.

E sad ajmo malo o fotografijama. Kaže da ih ima puno sa Đilasom. Nema ih puno, a logično da ih ima. Da, naravno da se njih dvojica poznaju i tu nije ništa sporno. Ljudi se bave politikom, te je normalno da su se sretali. Naravno, mnogi će se pitati zašto su se sretali. Ali i to nam je rekao Đilas a ne predsednik. Znao je predsednik da nema kvalitetan kadar, te je kadrove na očaj starih radikala koji tada još nisu završili ultra mega giga univerzitete, morao da traži među, kako ih on zove “žutim lopovima”. I tako ispada da su mnogi “žuti”, zapravo sada najbliži saradnici predsednika našeg. Neću da smaram sa imenima, ima ih mnogo. Moglo bi se zapravoreći da postoje bivši i bivši sadašnji. Imaš recimo bivšeg žutog, sadašnjeg zamenika gradonačelnika. Ili bivšeg žutog vaterpolistu što voli izbore sa cenzusom od 3%, na koje ne izlazi opozicija, te čak i on može da pređe cenzus kad mu sadašnji pomognu.

I imaš bivše koji su rekli, ne hvala mi nismo iz iste priče. Neću ja sa vama. Takav ti je slučaj sa bivšim ali najboljim gradonačelnikom koga je ovaj grad imao. Reče neću i ostade u Srbiji da se bori. Usledila je golgota u medijima sa nacionalnom frekvencijom koja traje godinama. Mogao je da izbegne da je hteo. Nije hteo. Zbog toga priča o bivšima ne može biti u crno-beloj tehnici. Odavno ne generalizujem ljude, pa ni političare. Samim tim ni „žute“. Neki su zbog svoje doslednosti najebali kao žuti, a neki su preleteli. Zbog toga termin koji koristi sadašnja vlast „žuti lopovi“ nije baš prikladan. Jer može se dogoditi da neko to kaže za samog sebe.

Predsednik je hteo da uz njega bude još demokrata. Ali eto, ima onih koji za to nisu imali stomak. Ne mogu pouzdano da tvrdim, ali meni deluje kao da je predsednik zapravo maštao da bude demokrata. Shvatio sam to kad sam video sa koliko je želje hteo da u svojoj stranci vidi mnoge od njih. I kad ga je po ramenu mazio američki demokrata Bil Klinton, jer mu je ovaj dao donaciju.

Nije to ništa strašno. Smorio se u radikalima. Brate zamisli da si Šešeljev i Tomin potrčko. A gajbice su teške bile baš.

Zbog toga mu nije neki argument priča o fotografijama. Ima nekih koje bi da zaboravi, a na kojima je sam. Recimo, neki snimci na kojima govori u numeričkim disproporcijama vezanim za nacionalnosti. Ili ona kad skida tablu sa nazivom bulevara dr Zorana Đinđića... Da sam na njegovom mestu, ne bih o fotografijama...

Bolje mu je da vidi šta će sa nevoljama. Sam ih je stvorio, pa nek ih sam i rešava...

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing