OD NAGRADA NEMA LEBA, BOJKOT NAMA SVEGA TREBA

Ne mogu više da se u svojim kolumnama sukobljavam sa idolima iz mladosti. Posebno sad, kad najvećeg, onog kome nikad ništa javno nisam zamerio, više nema. Boru i ostale iz Čorbe opljuvao sam pre dve godine, bez obzira što su mi svi drugari, a Vicko kum. Ali, što je mnogo mnogo je, nisam mogao da ćutim. Opet, narod u Srbiji voli tračeve. Džabe što sam ja napisao mnogo bolje tekstove, taj je mnogima bio baš zanimljiv. Pa se čitalo, možda i više nego što treba. U suštini, nije toliko bitno šta jedan anonimni advokat ima da zameri ostarelom rokeru. Bitno je nešto drugo. To drugo je zapravo prvo i najvažnije. Da se ovaj nesrećni narod dozove pameti i da krene pravim putem, koji bi ga spasio moralnog posrnuća i apsolutne propasti. A da bi se krenulo tim pravim putem potrebne su pre svega potpune političke promene.

 

Sve češće čujem tvrdnje da se ova vlast neće skloniti zakonitim sredstvima, u prevodu mirnim putem. Cilj im je kažu neki, da odugovlače dijalog i ne dozvole poštene izbore ili kako ja to kažem izbore. Jer reč pošteni izbori je pleonazam, koji mi ovih godina prinudno koristimo. Zapravo, izbori su ili pošteni, zakoniti i fer ili nisu izbori. Tako da ono što je bilo prošlog juna svakako nisu izbori. Da to jesu bili izbori,ne bi majstor najavio nove za 18 meseci, jer mandat poslanika je 4 godine.

Postoje dakle osnovane pretpostavke da vlast nema nameru da ti izbori, tada najavljeni za famoznih 18 meseci, budu drugačiji od onoga što je bilo prošlog juna. I šta nam je činiti?

Vidi, shvatam ja razmišljanje jednog dela uspešnih ljudi. Ovo (ne)vreme traje još malo pa čitavu deceniju. Za to vreme ljudi hoće da žive, napreduju, pa zašto ne i da dobiju nagradu. I onda recimo Bajaga kome nagrada kako god okreneš pripada, verovatno kaže, što da ne uzmem ono što treba da bude moje. Iz ruku predsednika koji se zove ovako ili onako, sve jedno...nagrada je za doprinos kulturi. Nije mi cilj da ni njemu ni drugima osporim da im nagrada pripada.

Ali svima nešto pripada. Nekima nagrada, a nekima pravo na dostojanstven život. Pravo da biraju i budu birani, da od svoje zarade normalno žive u zemlji u kojoj nema korupcije ili je ona svedena na najmanju moguću meru, mogućnost da se leče, da obrazuju svoju decu, te da se ne plaše obračuna kriminalnih grupa u sred bela dana na javnom mestu... O da, svi mi imamo pravo da živimo kao sav normalan svet. I svi, ili bar ogromna većina, to pravo je izgubila.

E sad dolazimo do suštine. Ako vlast ne želi da dozvoli izbore onakve kakvi oni treba da budu, dakle u skladu sa zakonom, predizbornu kampanju u kojoj će sve političke opcije biti ravnomerno zastupljene u medijima, a posebno na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, već žele cirkus na kome će naprednjaci pobediti rusku partiju, a cenzus spušten kako bi eventualno udruženje golubara iz Bogatića moglo da ga pređe, nakon čega će Šapić da se prenemaže kako mu je žao što na izbore nije izašao veći broj građana, ma da je svima jasno, kako bi da je izlaznost bila veća i on ostao ispod lažnog cenzusa, nama ostalima ostaje da se borimo vaninstitucionalnim načinima borbe.

A to nikako ne sme da bude nasilje. Pre svega meni se nešto ne gine na ulici, malo sam sprečen nešto ovih dana. Pošto se meni ne gine, a nisam smrad koji će da poziva druge da ginu, jedino što nam ostaje je miran i odlučan gandijevski otpor. Ne samo bojkot izbora, već kompletnog sistema.

I vidiš kako dolazimo do toga da ipak nije sve jedno iz čijih ruku primaš nagradu ili bilo koji vid priznanja. Ako nemamo izbore u skladu sa zakonima ove zemlje, ako se na njima krše i ustav i svi pozitivni propisi u ovoj zemlji, a sa druge strane nećemo i ne želimo da dođe do nasilja, vlast se može menjati samo mirnim, ali odlučnim i opštim otporom celom sistemu.

A da bi takav otpor mogao da se sprovede, svaki pojedinac mora da ima svest šta mu je činiti. Naročito bi svest o ovome o čemu pišem morale da imaju javne ličnosti čiji glas se čuje dalje od tihog glasa nas anonimnih.

I baš zbog toga, gospodo nagrađeni, niste smeli uzeti čak ni ono što vam pripada. Nije to ništa strašno. I mi drugi kojima ne pripadaju nagrade, ostali smo bez mnogo toga što nam pripada.

Ostali smo bez prava na normalan život.

Jebeš nagradu u pogrešnom trenutku, od onih koji su vas uvek prezirali i nastaviće da vas preziru, a upotrebe vas samo jednokratno...

© 2019 Bratislav Marković All Rights Reserved. Designed By OrbMarketing